“Енциклопедија мртвих” Данила Киша настала прије четири деценије

Ова књижевна трибина одржана је у сриједу навече, а књижевни критичар и писац Гојко Божовић у разговору са Тамаром Крстић подсјетио је на посебности ове Кишове књиге и указао на важне тачке у њеној историји читања, кроз Кишов опус.

“Енциклопедија мртвих”, настала је 1983. године, а издата је као седма у оквиру едиције “Дела Данила Киша” у десет томова које је објавила београдска кућа “Архипелаг”, на челу са оснивачем и директором Гојком Божовићем, као издавач његових дјела за Србију, Хрватску и БиХ.

Данило Киш је једном приликом објаснио да је то књига о љубави и смрти, те да се пажљивијим читањем може открити да су ерос и танатос овдје дошли до пунијег израза.

Божовић је, како преноси Танјуг, истакао да је прво издање те антологијске књиге објављено прије 40 година и додао да је од тада до данас ово једна од Кишових књига са најузбудљивијом књижевном историјом и читалачком и књижевно-критичком рецепцијом. Преведена на велики број језика, објављена у огромном броју издања, “Енциклопедија мртвих” постала је једна од кључних књига овог писца и једна од најважнијих прича у историји српске књижевности.

- Киш није био задовољан у то време рецепцијом ове књиге и како ју је јавност прихватила, те је помало љут одбијао да се појављује, није желео интервјуе. Односно, Киш је хтео да направи један експеримент, а то је да види како ће књига да прође код читалаца, а без његове улоге као ауторске подршке свом делу - истакао је Божовић.

Према његовим ријечима, говорило се тада да Киш има мало читалаца и да сви они личе на њега, а касније ће се испоставити да то није тачно, јер је овај српски писац јеврејског поријекла имао велику публику, а “Енциклопедија мртвих” имала је највећу и најјачу рецепцију, најпознатија и највише превођена на све важне језике у цјелокупном опусу.

- Онда је настала серија критичких текстова, читава једна библиотека студија о овој књизи, а почеле су да излазе и књиге о њој и тако је настала та историја читања о којој говоримо - навео је Божовић.

Додао је да је у питању збирка приповједака као колекција прича које проничу у дубину вјечите и тешке литерарне теме - смрти.

- Киш је одувек желео да пише о две велике теме, а то су - љубав и смрт. Та два аспекта се провлаче све време кроз његова дела. Све новеле у “Енциклопедији мртвих” посебно “Легенда о спавачима” и “Симон Чудотворац” представљају заокружену причу о људској природи и животу. Трећа велика тема код Киша је сан, можда као друго лице смрти или идеја да ли је могуће реконструисати људски живот - рекао је он.

Новеле у књизи “Енциклопедија мртвих”, како је сам писац говорио, “у знаку су једне теме коју бих назвао метафизичком; од спева о Гилгамешу, питање смрти једна је од опсесивних тема литературе”.

- Тако је сама књига прошла кроз разне историјске и књижевне епохе и биле су велике полемике о њој управо због те теме о смрти. Слично као и раније са “Гробницом за Бориса Давидовича”. Он је бранио право на своју књижевност, своје дело, стваралаштво. Тако је оригинално имао у књизи причу назива “Сахрана курве”. Међутим, сугерисано му је да промени такав наслов. Киш то није желео, није пристајао на било какву цензуру. Онда доста касније, одлучио је сам да промени име те приче у “Посмртне почасти”, како се данас и зове у збирци. Али, он је тада сматрао да је имао право да мења по свом нахођењу, док онда није хтео, јер му се чинило да је то политичка одлука и притисак - открио је Божовић.

Објаснио је да је Киш увијек желио да пише само о истини, макар то изазвало велики отпор јавности што је посебно евидентно у “Енциклопедији” и “Гробници за Бориса Давидовича”.

Структура

Према структури “Енциклопедија мртвих” је сачињена од девет прича, односно поглавља. То су “Симон Чудотворац”, “Посмртне почасти”, “Енциклопедија мртвих”, “Легенда о спавачима”, “Огледало непознатог”, “Прича о мајстору и ученику”, “Славно је за отаџбину мрети”, “Књига краљева и будала” и “Црвене марке с ликом Лењина”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.