Душко Певуља: У милости поезије

Нико није одредио вријеме - јер би то било опасно мијешање у Творчеве послове - кад се почиње писати поезија, али пјесничко стварање Здравка Миовчића, почело је знатно прије штампања његове прве пјесничке књиге. Намјерно употребљавамо ријеч стварање а не писање, јер и да прихватимо да прије педесет и треће године није писао, а сигурно јесте, Миовчић је читав свој свјесни живот, човјек поезије. Његов досадашњи опус то непреварљиво потврђује. Наводимо овдје из збирке “Зашто ти нисам писао” “Малу ноћну песму”: Осетим те. Ноћу./ Легнеш покрај мене./ И стргнеш самоћу/ Чим уз кичму крене.// Сестра месечини/ Обасајаш ме на трен./ Општој помрачини/ Отмеш овај катрен,// Ово нежно гнездо/ Где се разум губи,/ Топла, ломна звездо,/ Створена да љубиш. Зашто није објављивао, то такође није тешко питање, нарочито за нас који познајемо Здравка Миовчића. Он је у свему што ради човјек озбиљности и високе мјере!

Смиреног тона и уједначеног ритма поезија овога пјесника препоручује се драгоцјеном равнотежом. Иако наглашено рефлексивни пјесник Здравко Миовчић резонанце своје мисаоности вјешто уткива у лирску слику свијета, којој је све потчињено. Зато се мора констатовати: по своме умјетничком бићу, сензибилитету и језичком осјећају, Миовчић је изразито лирски пјесник, у старовременском значењу тог појма.

Дубоко молитвена по основном тону Миовчићева поезија зрачи тихом и ненаметљивом богочежњивошћу. Пјесникова мисао је “дрхтавом стазом” окренута ка Творцу. Распет метафизиком, пјесник је једнако загледан у свијет који се открива пуноћом своје очигледности, колико и у појавност која се само у дискретним назнакама пројављује. Та располућеност, међутим, у Миовчићевој поезији се не разумијева као драма људског битисања, па чак ни као сигнал њене обиљежености парадоксалним закономјерностима, већ као онтолошка истина егзистенције, њена обремењеност вишим смислом, који је бар са умјетничке осматрачнице неупитан. Надсмисао о коме је ријеч Здравко Миовчић, и то је једна од битних особености његове поетике, види у укривеном и тајновитом, у шапатима и пропламсајима, али и у обичном, свакодневном и самоочигледном. Оно што је неухватљиво и неисказиво и не потребује доказе, већ уравнотеживање са оним чији је органски одбљесак. Зато се ти симболи и сигнали препознају у свим аспектима људског трајања: мисаоним узлетима, интелектуалној сумњи, монашком бдјењу, али и у свакодневним пословима, као што су спремање зимнице, уређивање дворишта, итд.

Једна од пјесама која, према нашем мишљењу потврђује ово што је наглашено носи наслов “Пред лириком”, а објављена је у књизи “Љубав винопојца”: Подај, Господе, свакоме/ Величанствену прилику/ Да види твоје знакове/ И чује Твоју лирику.// А мени грешном, ако ме/ Чујеш како ти свједочим,/ Не пребројавај акове,/ Већ коју капцу преточи// Из непрегледне буради/ У невидљивом подруму/ И дај да вино уради// Што није можно моме уму,/ Распетом метафизиком,/ Пред Твојом, Творче, лириком. Без задршке се може рећи да је ријеч о једној од најбољих пјесама нашег пјесника. Цијела лијепа, мајсторски изведена од почетка до краја, на први поглед пјесма о вину и винотворству, а заправо “пјесма о пјесми, молитвено смјерна, она се препоручује и једном суптилном унутрашњом брујношћу која полази за руком само највећим мајсторима пјесничког кнађења.

Миовчић је врхунски сонетиста, један од најбољих који данас на српском језику пише поезију. Читава његова збирка “У милости тренутака”, састављена је од сонета, којима је пјесник био и остао склон и након ове књиге. У њеном поднаслову стоји српска ријеч сагласице, којом је Сава Мркаљ, српски језички реформатор и пјесник из епохе предромантизма, именовао сонетну форму. И иначе прецизна и тачна, ова лијепа звучна ријеч описује својства пјесама из књиге “У милости тренутака”. Миовчићеве сагласице израз су његовог унутрашњег духовног сагласја и душевне мирноће и људске сабраности, а онда и сагласја “ставки”, да још мало останемо у терминолошком регистру српских предромантичара, затим лијепог преливања мисли и емоцијама које увијек у поезији означавају “једну красоту више”.

У пјесничкој збирци “У милости тренутака” тематизован је један од кључним људских и пјесничких проблема, феномен времена. Протицање времена, у најличнијем плану, неизбјежну михољску јесен живота пјесник види као благословено ројење сваковрсног искуства, умјетничке зрелости и драгоцјених опитних заокружења. Посебно се издвајају сонети пролазности и смртности (иако се коначност људске егзистенције нигдје експлицитно не помиње), затим о пјесничком стварању, заводљивим чарима свакодневних тренутака, укрепљењима душе кроз непоновљиве моменте “обичних” радости, итд. Миовчић не само да у свакој ситној крупници овоземаљског види творчеву руку и његову промисао, у “крхотинама дамар цјелине”, већ у ритму времена највишу умјетничку хармонију, коју смртнику није могућно разумјети, али јесте осјетити. У захтјевној сонетној форми наш пјесник изоштрава све главне особености и врлине своје поезије: импулс опсервације и дубинског самозагледања, меланхоличну евокативност, штимунг свакодневнице. Запитаност пред тајнама свијета и судбином човјека код Здравка Миовчића никад није у знаку напетости и нехришћанског антрополошког песимизма, већ у оној питомој “склупчаности у питање” како је писао Јустин Поповић! Најлирскији сонети одликују се пригушеном а свеприсутном осјећајношћу, а обиљежава их суптилно прожимање видљивог и спиритуалног, тако карактеристичног за Миовчићеву поезију.

“Књига лишћа”, још посљедња пјесничка збирка Здравка Миовчића, посебно је издвојена поводом Шантићеве награде.

 - Неки од истрајних, дугогодишњих пратилаца Миовчићевог пјесништва већ су ову збирку прогласили најбољом у његовом досадашњем богатом опусу. Могу да се придружим таквом мишљењу, али и да нагласим да је наш пјесник сваком досадашњом новом књигом доносио квалитет више - закључује Ранко Поповић свој приказа Миовчићеве “Књиге лишћа”. На почетку ове збирке стоје сљедећи стихови: Да ово мало лишћа сместим/ У метафоре и у риме/ Скупљајући га рубом свести/ Пре него што падне покров зиме.

У лијепом и необичном спрегу и књига и лишће постају симболи највишег степена, сублимишући нека од најважнијих обиљежја поетског свијета Здравка Миовчића. Миовчићево лишће је и оно златно михољско, и оно каснојесењско и ранозимско. Читање творчевих знакова посредством разлиставања књиге природе, исто је што и писање и читање, једновремено и стварање и посвајање нових, за нас још неоткривених свјетова. Све у пјесмама из ове књиге живи “кроз наша мала озарења”, а њих препознајемо у сонетном вијенцу о михољском љету, у цјелини о сваковрсном свођењу рачуна, у завршном дијелу који тематизује пјесничко стварање, затим у двадесет пјесама посветница, које су или посвећене Миовчићевим пријатељима, или мотивисане заједничким непоновљивим тренуцима или су сведени лектирни дневници у стиховима. Да и то овдје нагласимо: и по томе је наш пјесник близак Шантићу. Кад би се из Шантићевог пјесничког опуса извадиле пјесме посветнице, могла би се саставити репрезентативна пјесничка књига. Исти је случај и са Миовчићем. Он једноставно воли да дарује пјесме својим пријатељима. Из књиге лишћа пјесник има још много тога да “препише”, само онда када јој се смјерно стваралачки уподоби. Истовремено да се покори и неухватљивим снохватицама: И таман кад се пера латим/ Да се тим трагом у сан вратим,/ Губи се обрис, мине слика.../ А слова која клизе, потом, / Само су сузе за љепотом/ Једине Пјесме и Пјесника. Укратко припитомљавање неухватљивог, посједовање тананих сензора да се у временитом препозна непролазно, то су поетички постулати и пјесничке лозинке “Књиге лишћа”, али и поетског универзума Здравка Миовчића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.