Добитник Андрићеве награде Анђелко Анушић за “Глас Српске”: Након сваког признања, писац преузима завјет да не изда себе

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Анђелко Анушић, добитник “Андрићеве награде” за збирку “Легенда о в(ј)етром вијанима”

- Осим што награда битно освјетљава књижевника и његово дјело, свјетлосни колобар пада и на издавача, у моме случају Удружење књижевника  РС, које ради на ползу наше књижевности, али и за културолошку самобитност Републике Српске. Надам се да је власт ово препознала - додаје Анушић.

ГЛАС: Шта бисте рекли да је стало у збирку “Легенда о в(ј)етром вијанима”?

АНУШИЋ: Скрајнуте, тешке, непознате судбине наших људи у сјеверозападном залеђу Балканског полуострва, њихови животи из далеких историјских  маглина  које су оставиле свој тавни траг и у савремености чију мрку пртину газимо,  задобиле су, уздам се, коначно своју бољу, књижевну судбину. Или, боље речено изгледнију будућност. Оно што сачувају литерарни архиви, претећи ће, барем за корак, свог крвника вријеме, како је писао Андрић. Многи историографи почесто (како од давнина, тако и данас) који у једној руци држе перо ушиљено као глогов  колац,  у другој топузину, немају срца, очију и ушију за муку,  дух и дах сиротог чељадета које плаћа цех историје.

ГЛАС: Према саопштењу жирија за додјелу награде, приказали сте људске судбине изглобљене из завичаја и својих живота. Говорите о одласку и нестајању. Шта је с враћањем?

АНУШИЋ: Није домовина само дом човјеков, или мјесто гдје се родио, он и његови преци. Домовина је промислитељски изабрани простор гдје се поштује човјеков интегритет, слобода, људско и национално достојанство, гдје он може у културолошкој и антрополошкој пунини свог обоженог бића да развија радне и стваралачке способности, или посебности у хармонији са Божјом творевином. Каква је то домовина, може ли у њу бити повратака, питам се, која је, након геноцидног погрома четрдесет прве, затим перфидне асимилације и декултурализације, потом агресије на  властито становништво и  суровог  прогона оне незатрте трећине, убијања, паљења и разарања њихових домова, отимања станова, националних и грађанских права - и поврх тога  свега непрестаног исијавања хуле и мржње  који трају,  не јењавају?!

ГЛАС: Такође, навели су да је посебна вриједност збирке језик који чува различите слојеве живота јунака. Колико Вам је то било важно? Колико да нас писци чувају и његују језик и каквим га чине?

АНУШИЋ: Писци који су се скућили на традиционалном огњишту у културолошком поимању ове парадигме, који још држе до класичне љепоте и мудрине књижевног дјела, и имају дара  - само они чувају и његују језик. Много је данас књига у којима је језик у потпуној  умјетничкој дисфункцији, штавише, гори је од оног чаршијског, колоквијалног. Празнији и бесмисленији, рогобатнији и неписменији, погубнији по дух и културу једног народа.

ГЛАС: Постоји ли излазак из ововременог тамног вилајета у којем живимо?

АНУШИЋ: Докле год постоји  лијепа књижевност, стварају се добре књиге у ширем значењу овог појма, и докле год се неподношљиво стање и мучнина егзистенције који су од памтивијека, мање-више, исти - могу  исказати и обичним ријечима, или пак на референтан умјетнички или научни начин - излаз постоји.

ГЛАС: Како Ви посматрате ситуацију са вирусом корона и све на шта је пандемија утицала и промијенила? Како ће то да се одрази на књижевност?

АНУШИЋ: Како је ова пандемија утицала на дух човјека и времена, и шта је промијенила - то ћемо тек сазнати доцније, рано је за сумирање,  премда су страшни  знакови већ посијани поред нашег пута. Већ их рашчитавамо из дана у дан! На примјер: већ сада је свијет могуће посве затворити, као што се деведесет друге закључала сарајевска караказан чаршија (андрићевски казано), и простор за злочине, махинације и манипулације застрашујуће нарастао. Што се тиче књижевности - умножиће се скрибомани, ништа ново, као што ће се појавити и даровите књиге оних малобројних појединаца који  и задату (дневну) тему могу успјешно да транспонују  и преведу у умјетност ријечи.

ГЛАС: Како ће култура и умјетност, које су до сада већ, углавном биле на апаратима, дисати даље?  И какве промјене у самом свијету мислите да би могле да се десе?

АНУШИЋ: Култура и умјетност, а књижевност поготово – поодавно су, (а данас, ах данас!)  на овим просторима - на респиратору! Њу је најпре погодио вирус корона! Давно нас је Андрић упозорио, парафразирам,  да оно друштво у коме књижевност нема своје мјесто и значај - да с тим друштвом (и државом дабоме!) нешто није у реду. Нема се овоме ништа додати.

Рад

ГЛАС: Пишете ли нешто ново и да ли бисте могли понешто да нам откријете о томе?

АНУШИЋ: Ја нисам престао да будем читалац, као ни прије педесет и кусур година! Двије трећине времена улажем у то, а од оног што преостане - понешто и напишем, да сам у току!  Па како и шта буде, како је рекао наш   Нобеловац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.