Дамир Каракаш, писац, за “Глас Српске”: Књижевност је језик, не описивање догађаја

Многи знају да сам био гадно нападнут, али драго ми је да је тај немили догађај прошао без медија. Иако су ме неки звали, нисам хтио да ме развлаче по новинама, а једина вијест објављена је у црногорским новинама.

Започео је овако разговор за “Глас Српске” књижевник Дамир Каракаш, говорећи о “Окретишту”, свом најинтимнијем роману до сада којим је покушао да раскрсти са свиме што се десило. Роман ће 24. фебруара бити промовисан у вијећници Банског двора, с почетком у 19 часова. Догађај организује Удружење за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, у сарадњи са Банским двором.

- Био је то тежак период за мене и моју фамилију, нешто чега не волимо да се присјећамо јер нас све опет обузме бијес и гњев, па сам овим романом одлучио да покушам да раскрстим с тим. То је до сада за мене било најтеже писање, физички ме је бољело свако слово које сам ударио. Пуно сам размишљао о овом роману, разговарао са својом женом која је са мном пролазила кроз све то и добро разумије књижевност - рекао је Каракаш и додао да роман не би могао да буде другачије написан, те да то више није само роман о њему и његовој фамилији, иако је посвећен његовим трима кћеркама.

ГЛАС: Колико је било љековито сопствене психофизичке трауме претворити у књижевно дјело? Колико је болно писати о ономе чега се нерадо сјећате и колико тога сте, у ствари, подијелили са читаоцима?

КАРАКАШ: Да, било је болно опет присјећати се свега, као што сам рекао и било је то далеко најтеже писање. Био сам завршио у шок-соби болнице “Ребро”, гдје сам био оперисан, једва сам преживио, а морали су да ми одстране и један виталан орган. Али битно је да сам преживио, вјероватно и због неког искуства. Прошао сам свашта у животу, много бурних година провео сам по Паризу, имао сам и прије ожиљака по тијелу, како каже један тип “рупа по тијелу да би по мени могао билијар играти”. Све је то помогло, јер у то­м хаосу и кошмару мораш прије свега да имаш јаку главу. Али шта значи за литературу овакав трауматичан догађај, најгори дан у моме животу? Неко може да преживи пад из авиона па опет да напише лош роман, а неко може да гледа муху на прозорском стаклу па да напише одличан роман. Оно што никако нисам хтио јесте то да пишем о некаквој црној хроници или о томе како писац плива у језеру крви, јер за мене је књижевност увијек била језик, а не описивање догађаја. Има у роману и једна реченица Петера Хандкеа, из романа “Несрећа без жеља”, која ми је била важна у писању “Окретишта”, а гласи “Касније ћу о свему овоме тачније писати”.

ГЛАС: Када говоримо о трауми и болном искуству, како посматрате чин освете или сам појам освете у том случају?

КАРАКАШ: Морам да признам да мени и сада, иако је прошло више година од тог догађаја, понекад долазе у снове моји преци, дједови, прадједови, све редом осветници, бивши хајдуци, војници, јер ја сам из војничке фамилије, доносе ми своје оружје, а тога има да бих могао гарнизон наоружати. Траже од мене да буде око за око, зуб за зуб, да ријешим ову неправду. Да изравнам рачуне, јер морам да одлучим желим ли да будем човјек па да ми конобар доноси у биртији пиће на сто, или да будем у животу жаба па да ми доноси пиће на под. Тако да моји дједови који све ово посматрају с небеса сигурно нису задовољни оним како сам се ја понио. Јер овај роман је и некакав разлаз с јуначком традицијом моје фамилије и мога краја и ако се не понашаш по њој, онда по њиховoм мишљењу можеш да будеш само кукавица. 

ГЛАС: Преци, бивши војници с оружјем су сновиђења која, на неки начин, позивају на чин освете. Како се носити с тим поривом и, уопште, са гласом других времена у којима је сам чин освете (али и сукоба) посматран другачије него сада?

КАРАКАШ: Прије сам много мислио о свему томе, ниједно јело нисам појео, а да нисам помислио како некога режем ножем, сад више не, немам времена за то, живот иде даље, али како се каже у роману - мој ожиљак то неће никада заборавити. Да не заборавим, када причамо о тој освети, у мом крају, кроз повијест је најјаче сијала крв - ми никад за први, други или овај задњи рат не говоримо онај тамо је некога убио, него именом и презименом знамо ко је кога убио и то се преноси с кољена на кољено. Одрастао сам уз оружје, још нисам ишао у школу, а могао сам учас да раставим и саставим пиштољ, био је то неки тешки колуташ, којег је отац држао скривеног у ормару испод мамине одјеће.

ГЛАС: Упркос сусрету с најмрачнијим и најсуровијим човјековим странама, да ли и даље вјерујете у људе и доброту у њима?

КАРАКАШ: Вјерујем, шта ми друго преостаје. Но, ђаволу је први циљ на Земљи да нас увјери да не постоји, а ја када сам пратио траг свега што ми се догодило, увијек бих долазио до трага ђавола, ја то не знам другачије да објасним. Познато је да расподјела несрећа, као и дарова на овом нашем свијету није ни поштена ни праведна, али постоји и неки виши облик који ће једном да ријеши ствари. Барем је писац Џозеф Конрад у то вјеровао када је написао како није правда оно што најбоље служи људима, него су незгода, случај и срећа савезници стрпљивог времена, да је то оно што доноси уједначену и обазриву равнотежу.

ГЛАС: Да ли живимо у најбољим или најгорим временима?     

КАРАКАШ: Само ћу рећи да кад је Толстој био жив он је био најпознатији човјек на свијету, а недавно је најпознатији човјек био Доналд Трамп, то вам све говори. Али како је рекао велики писац Стриндберг: “Свијет је рупа пуна гована.” Тако да ни прије није било идеално.

ГЛАС: Роман “Окретиште” за неколико дана промовисаћете у Бањалуци. Прошли пут када сте гостовали овдје, замисао да ће једног дана број посјетилаца промоцији бити ограничен није постојала. Сада је другачије. Како сте се прилагодили промјенама? Како нам се живот промијенио у посљедње двије године и како је то утицало на умјетност?

КАРАКАШ: Ма ја сам из Лике, ми се брзо свему прилагодимо јер ако нема јела, онда једемо кору с дрвета. Али није било лако кад су биле те изолације, увијек се сјетим како ме звао познати редитељ из Београда и казао ми “брате, побићемо се по становима”. Али сад то полако пролази, моји родитељи (иначе, само је троје људи у селу, од којих су двоје моји родитељи) су се заразили недавно оним кинеским сојем, нису цијепљени, али су преживјели, тако да се сад мало шалим, али има у томе и истине, да је вирус короне дошао на крај свијета, у моје село и да сад вирус мора у изолацију. То га, надам се, ускоро чека у цијелом свијету. 

Читање

ГЛАС: Писце најчешће питају шта ново пишу, ја ћу да Вас питам – шта ново читате и шта бисте могли да нам препоручите?

КАРАКАШ: Ништа не пишем, осим тога више волим да читам него да пишем, али данас људи толико пуно пишу да немају времена ни своје да прочитају. Зато имамо веома много произвођача текста, а врло мало писаца. Читам поново неке важне књиге, попут Достојевског, Кафке, Црњанског, знам их читати и наопако по поглављима, да бих нашао неке нове углове читања, ево баш сам тако “На Дрини ћуприју” поново прочитао. Важно је читати, то је оно што нас чини људима, а око себе све више видим људе којима се у очима види свака непрочитана књига. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.