Царство небеско, али и царство земаљско

У животу српскога народа знатнијега нема! Покретачи “Летописа”, а затим и оснивачи Матице српске, најстарије српске националне институције, предани у служењу своме народу, нису случајно уврстили овај текст о Видовдану и Косову у први број свога часописа. 

У Српској Војводини, у којој се од Велике сеобе 1690. године, према запажању Јована Скерлића, “мислило и писало за читав српски народ”, живо је пулсирала историјска свијест, интегрална национална идеја и спремна прегалачка загледаност у будућност свога рода! 

Лаза Костић ће ту неугаслу завјетну свијест овјерити на почетку своје пјесме “Косово” сљедећим дистихом: “Стојбино дивна, стојбино српска, / срдашце моје, доме мој!” Ево у два стиха, одговора на питање шта је за нас Србе Косово: стојбина, идентитетски и историјски ослонац, без кога посрћемо, губимо равнотежу и правац; али и срце, услов постојања; најзад и дом, мјесто над мјестима, бивак без којег нас нема! 

Нема значајнијег српског ствараоца, писца, историчара, богослова који није писао о Косову и Видовдану. Не може се истински ни припадати српској духовности ако се не мисли о ономе што је њено исходиште и суштина. 

Један који је истовремено надахнуто и прецизно одредио смисао “видовданске етике” био је златоусти Јустин Поповић: “Нигде се парадокси неба и земље нису тако срдачно загрлили као у историји рода српскога. Загрлили видовданским загрљајем пре више од 550 година, наша се народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом. У име целога народа честити кнез се приволео царству небеском. И ми смо једном за свагда изабрали небеску правду за народни идеал и постали њена драговољна жртваљ. Од тада душом српства постало је страдати за небеску правду и жртвовати се за њу.”

Косовски завјет је одређујући садржај нашег националног идентитета. Срби су били народ и прије Косова, међутим, тек након судбоносне битке они су национална завјетна заједница. Косовско опредјељење наших предака, које нас вијековима надахњује и окупља, чини саборну и сабирну вриједност изнад свих других. Оно је прије свега дубоко хришћанско: смисао живота је много важнији од живота самог. 

Завјетна мисао доказује колико су духовне вриједности непреварљиве и непропадљиве, зато нас његова снага и данас чини народом загледаним у есхатон. Учи нас да су врлине и богатство у снази духа и узвишености циљева којима се стријеми у животу. 
Али треба знати и стално понављати: цар Лазар се опредјељује за царство небеско, али и за царство земаљско. Они код њега нису у противрјечности. 

Вриједности царства небеског треба живјети и овдје на земљи, то је смисао хришћанске љубави и жртвених подвига, треба вољети ближњега, треба живјети за њега, треба трајно, непропадљиво увијек стављати изнад пролазног, духовно изнад материјалног, храброст изнад кукавичлука, човјечност изнад нечовјештва. Е то је смисао косовског завјета, његово јемство је на небу, у вјечности, али и у времену, овдје на земљи, међу људима. Кад се то заборави, прича о Видовдану, косовском опредјељењу и косовској етици, постаје испразна прича, лишена свога главног садржаја.

А да би све то било могућно, морамо бити народ заједништва, јер је љубав према себи саможивост, духовни аутизам. Човјек се остварује у пуноћи своје егзистенције тек у заједници. У Оченашу нам се лијепо каже: “Хљеб наш насушни”, дакле не мој хљеб, него хљеб мене и моје браће, мојих ближњих.

Колико је  речено у супротности са саможивошћу и хедонизмом који су се тако угнијездили у наше животе?! Поштено је да признамо да се свако од нас томе сулудом налогу спремно покорава! Да смо у непрестаној јурњави, заборавивши другог, обузети собом, изгубили себе! 

Несрећни смо што немамо оно што нам не треба. Сви прихватамо лажне посластице овог худог времена. Свако вријеме је по нечему слично. Ово наше није посебно по томе што је лаж потиснула истину, већ што је укинула истину. 

Мања лаж и обмана се трпе да се не би пострадало од апсолутне лажи, којој опет сви свједочимо и видимо је на свим странама свијета. Кад се свим снагама почне доказивати оно што је очигледно, јер је непризнато и неважеће,  онда је враг ђаволу дошао у сватове.

Косовски завјет, као и сваки подвиг, па и онај најљепши подвиг љубави, подразумијева племениту снагу жртве. Један од најблиставијих доказа жртвовања за истину православља, је гест ђакона Авакума. 

Његов примјер мора да узбуди човјека ако је у њему остала макар и мрвица душе. Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија је о његовом косовском подвигу записао: “У Ш...Ћ игумана трнавскога био је однекуда у манастиру Ш...Ћ младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан као Аполон, којега Турци само зато што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га да је хајдук, и да је ту код њега на јатаку, узму и одведу у Београд, па да неколико дана послије Паисија смерти поведу и њега на губилиште, упртивши му на раме и његов заоштрени колац, па га до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањима свакојаким склањајући га да се потурчи и да тако млад и лијеп не погине узалуд кад може ш њима да живи и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: А умиру ли Турци?” 

Питање Светог Авакума директно се дозива са косовском етиком и Лазаревим опредјељењем и снажно одјекује најузвишенијим просторима српске христоликости! Косово не би било могуће без памтитељске свијести и српског језика, који је ову ријеч, као мало коју другу, сакрализовао. “Косово је најскупља српска реч.  Плаћена је крвљу целога народа. По цену те крви је устоличена на престолу српског језика”, каже српски пјесник Матија Бећковић. Подвизи се понављају под дејством завјетне свијести. А завјет, како већ нагласисмо, није могућ без језика и памћења. 

У историјском кретању српскога народа, непрестано се надмећу памћење и заборав. У тој вјечитој игри, заборав је веома често односио превагу. Били смо склони, драги пријатељи, и пред собом и међу собом то морамо поштено признати, да заборављамо сопствене жртве, невино страдале без гроба и биљега. Наопаком дијалектиком историје и суманутог савременог момента, као изразито страдалнички народ, оглашени смо као извршитељи злочина. 

Запитајмо се, колико је наш заборав, наша склоност ка компромисима, наше непрестано партијашење допринијело томе. Својих страдалих сународника сјећамо се само периодично, парадно и манифестационо, не кроз покајање због непамћења, већ спектаклом, да учинимо себе важнима. 

Један паметни Француз написао је: “Спектакл је срце нестварности стварног друштва”. Према томе, жртве, велике људе и крупне догађаје спектакл не узвисује већ тривијализује. Држећи видовданску бесједу, у Шапцу 1911. године, мудра Исидора Секулић је опоменула: “У традицији гледамо спомен, а не предестинацију”. Подсјетила је да обиљежавајући значајне догађаје ваља бити достојан заслужних предака. 

Њихова достигнућа нужно је “предестинирати”, властитим напорима уградити  у сопствено вријеме. Разудимо средства а изоштримо циљ, учио нас је велики Слободан Јовановић. Сви смо позвани да у својим личним животима и у ономе што радимо, “оживимо” традицију, да будемо достојни предака и спомена на њихова непролазна дјела.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.