Ања Мијовић, књижевница и сценаристкиња, за “Глас Српске”: Добар трилер читаоца удара као сјекира

Рекла је ово за “Глас Српске” књижевница и сценаристкиња Ања Мијовић, објашњавајући зашто је њен роман првенац “Отпадници: Случај први” и други направио изненађење, чак и код искусних познаваоца жанра криминалистичког трилера код нас. Мијовићева је сценаристичким радом за серију “Кљун” додатно привукла пажњу јавности, а ових дана треба изаћи њен други роман “Отпадници: Случај трећи”, док она каже да је љубав према писању и жанру трилера сплетом околности спојена у креативни процес.

- Но, одем с породицом у Џакарту да живим и одједном имам све време света да стварам. Прво сам направила блог, потом портал “Директна реч” и за кратко време моји путописи “Индонезија за почетнике” су стекли завидну публику, вратили ми самопоуздање те су старе жеље, бачене под тепих, оживеле и костур “Отпадника” је почео да се формира - рекла је Мијовићка.

ГЛАС: Колико је Вама као аутору било тешко одредити границу фикција и реалност у вашој прози ?

МИЈОВИЋ: Често у шали коментаришем скандинавске ауторе који, јадни, морају да измишљају, а ја само отворим дневне новине, идеја унедоглед. Нисам ни желела да правим границу, пустила сам да ме ужасне вести пукну, послуже као основ за развијање приче.

ГЛАС: Са друге стране, у причи имате двојицу полицајаца Уроша и Андреја, пандуре идеалисте, тешке људе који су реликти једног другог времена, који се не уклапају у класичне полицијске шеме Србије, нити у свијет високотехнолошког криминала, гдје су склоњени као сметња уходаном систему?

МИЈОВИЋ: Желим да верујем да кад се нађу два-три добра, удруже се и по сваку цену чувају једни другима леђа, да се овакав систем може озбиљно размонтирати. Опет ћу се вратити на Скандинавце, рекла сам да је њима теже јер морају да измишљају злочине, али с друге стране њихове државе имају правни систем, с рупама наравно, али владавина права постоји. Код нас тога нема, а да би “Отпадници” били реални, а правда задовољена морам да тражим алтернативна решења. Засад ми успева… (смијех). Не знам како би се викинзи снашли са смишљањем катарзе у нашем систему, мислили би да пишу дистопију, а не трилер.

ГЛАС: Детективи са оштећењем су заштитни знак ноар литературе, али колико мора бити оштећен крими-јунак у српској прози, кад је дубина оштећења заједнице на крајње забрињавајућем нивоу?

МИЈОВИЋ: Обрнули смо игрицу. Наша стварност је толико уваљана у муљ да велика већина грађана бира да забија главу у песак, пардон у муљ. Нису у стању да сагледају мрак кроз који тумарамо. То је једини разлог што се тај мрак здушно одржава, јер људи одбијају да виде. Андреј и Урош су на својој кожи осетили, неправда их је ранила и оштетила, али их је и надоградила саосећањем, бригом за обичног човека. Баш зато што су искусили страшне ствари само су једино они способни да погледају злу право у очи и дигну песнице. Али друштво их одбацује јер гаје храброст и емпатију, врлине које су данас толико ретке да их многи сматрају измишљенима.

ГЛАС: Судар са Вашим писањем није лагодно искуство за неупућеног читаоца, мрачна и тешка атмосфера и својеврстан нервозан, дијалошки стил реченица решета читаоца као митраљез. Не волите литературу у свиленим рукавицама, иако вјешто избјегавате јефтино “слашер” шокирање читаоца?

МИЈОВИЋ: Не читам нити гледам ишта лагано, не видим поенту. Мене дело мора да звизне. Како је оно Кафка рекао: “Књига мора да буде секира за замрзнуто море у нама.” Потписујем. Да, избегавам шокирање јер је то лакши начин за остављање утиска. Теже је, али далеко је вредније бити секира без саблажњивања читаоца гротескним сценама.

ГЛАС: Након година изгнанстава у “нижеразредну” литературу, осуђеност на мале издаваче или палп едиције попут “Џ-100”, посљедњих година имамо препознатљив талас успона домаћег жанра крими-романа, да буде занимљивије аутора различитих стилова, али јасно укоријењених у наш простор? Како Вам то дјелује из фановског, а како из професионалног угла?

МИЈОВИЋ: Па, било је и време! Када сам почела да размишљам о писању “Отпадника” била сам на другом крају планете и нисам била упућена у домаћу сцену. И даље има сијасет малих издавачких кућа које само “одеру” писца, а не баве се дорадом рукописа нити пласирањем. Тако да ко зна колико бисера има, а једноставно се нема времена за шњурање по полицама књижара. Моје откриће је био прво Ђорђе Бајић, па Лазар Јовановић, Марко Поповић, Бојан Љубеновић. Читала бих ја и више но не постижем. Последње три године пишем без паузе, а док пишем не смем ништа да читам, гледам, јер може несвесно да ме повуче.

ГЛАС: Аутори постоје, велики издавачи су агилнији, публика све заинтересованија, шта је још потребно да “српски ноар” једног дана буде на трагу оног што је скандинавски или англосаксонски крими-роман?

МИЈОВИЋ: Неко мора да се одважи да уложи у некога од нас, преведе наша чеда и понуди иностраном тржишту и то по могућству америчком. Скандинавци су преко САД стекли светску славу. Засад таквог храбрише нема на видику.

ГЛАС: Када помињемо жанр, како Вам он дјелује у свјетским оквирима, колико је жанровско, трилерско кокетирања са друштвено ангажованим романом или литературом главног тока ојачало или ослабило сам жанр?

МИЈОВИЋ: Сваки роман ком год жанру припадао би морао да буде друштвено ангажован, осим наравно оне горепоменуте “лагане” литературе. Уметност је коректив стварности. Требало би да буде. Романи морају да критикују друштвене аномалије, тако се и писци боре за боље сутра. Трилери и крими су, што би се рекло, богом дани за указивање на лоше у једном друштву тако да бих рекла да жанр у том случају јача.

ГЛАС: Опробали сте се као сценариста и то у најнезахвалнијој варијанти, дорађивања сценарија за серију “Кљун” која је дочекана с позитивним реакцијама. Колико сте задовољни тим искуством и колико сценариста има утицаја на завршни производ понуђен публици?

МИЈОВИЋ: Да, веома незахвална варијанта, али сам себи доказала да умем и то: Надоградим и побољшам поштујући ауторе. Променила сам полове већини јунака, изградила карактере испочетка, односи између њих су се морали мењати, дописала неколико сцена, избацила све што је шлајфловало и све то у ригорозно кратком периоду. Много сам ствари научила јер теорија и пракса су две стране истог новчића, а имала сам само теорију на располагању. Сада сам тата-мата када једнога дана будемо снимали “Отпаднике”, знам на шта морам да обраћам специјалну пажњу. Најважније је да сценариста и редитељ верују једно другом беспоговорно плус да су “кликнули”. Онда завршни производ не може да омане.

ГЛАС: Прича у вези са “Отпадницима” је кренула од сценарија за неснимљену серију, помињали сте заинтересоване продуценте и режисера, али не и телевизијског партнера.

МИЈОВИЋ: Да ли су ту ствари даље на мртвој тачки или има помака? Колико је проблем за домаће телевизије ваше бескомпромисно сурово сјецирање наше стварности, у смислу да би се бројни могли препознати у вашим ликовима из “Отпадника”, и то не оним позитивним? Ја сам “Кљун” и прихватила да радим, јер сам тако хтела да отворим врата “Отпадницима”, али телевизије нас упорно 'ладе. Доста чудна ситуација кад је роман бестселер. Биљана Првановић ми је продуцент, Срђан Драгојевић ће режирати, али засад они који дају новце ћуте. Може бити разлог и то што без резерве критикујем наше друштво. Не знам. Изгледа да серија чека боља или боље рећи храбрија времена.

ГЛАС: Да ли сте имали нека конкретна глумачка имена у глави када сте причу о Урошу и Андреју претварали у сценарио?

МИЈОВИЋ: За Уроша смо се Срђан и ја одмах договорили - Милан Марић, Вера је Ивана Аџић, али за Андреја је била фрка, јер... Свесни сте зашто. Немамо такву појаву на српској сцени али уопште. Андреј је прављен по моделу мог покојног пријатеља Игора Каранова и ниједан глумац му ни на који начин није сличан. А онда скоро гледасмо “Утисак недеље” и БЕНГ! - нађох Андреја: Феђа Штукан.

ГЛАС: Да ли остајете као писац у серијалу “Отпадници” или бисте вољели направити искорак са неким другим јунацима у неком другом окружењу?

МИЈОВИЋ: Надам се да ћу препознати кад ће саги “Отпадници” доћи крај. Не бих да дозволим да пишем силом јер, ето, публика воли Уроша, Андреја, Веру и Пеђу. Овде алудирам на омиљеног ми писца Јуа Несбеа који је силом написао “Нож” па ме је наљутио, ништа му нисам поверовала. Дакле, не дам да се то деси. Још нисмо “поправили” наше друштво, значи “Отпадници” имају још посла… И да, волела бих да једног дана “родим” неке нове јунаке које ћу да бацам на другачије муке. Али о том потом.

Коријени

ГЛАС: Гдје се крију Ваши жанровски коријени и на чему сте градили темељ властитог стила писања?

МИЈОВИЋ:  Укус и стил се граде једнако, гледањем филмова, читањем, годинама. Деценијама. Десило се да ме је колега с ФДУ-а препознао, јер су моји дијалози тако својеврсни само мени. Док сам студирала презивала сам се другачије те правила двадесетогодишњу паузу, а опет колега чим је отворио роман схватио је да сам то ја. Биће да ми је стил уникатан, не могу ме плагирати… (смијех). После трилогије “Миленијум” Стига Лашона пожелела сам да и ја напишем трилер. Ето, Стиг је крив! И Хичкок.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.