Ана Атанасковић за „Глас“: Писац, јунаци и читалац чине љубавни троугао

Рекла је ово за “Глас Српске” Ана Атанасковић, књижевница и публицисткиња,  коментаришући зашто је за главну јунакињу свог новог романа “Змајева жена” (Лагуна), изабрала Јелену Гатилузио, супругу деспота Стефана Лазаревића, личност о којој се у историјском смислу врло мало зна. Књижевница позната по романима “Никола Тесла: Моја љубав”, “Јелена Анжујска - Долина јоргована”, каже да се у новом роману бави јунакињом чија је улога у животу Србије у вријеме деспотовине била касније углавном маргинализована од стране историчара, али да она не дијели  мишљење о безначајности без обзира на историјске факте.

- Ја сам јој у машти, али пратећи живот деспота Стефана, даривала петнаестак година на нашем тлу и глас да проговори о женским темама које се провлаче и кроз прошлост и кроз будућност - рекла је Атанасковићева.

ГЛАС: Бити жена у то доба није било лако, ни жени себра нити владаревој супрузи, али бити удата за човјека којег није познавала, у страној земљи, која се налази пред сломом окружена моћним непријатељима, свакако је отежавало судбину Јелене Гатилузио, чија је судбина обавијена мистеријом манастирских зидова и животом без властите дјеце. Колико Вам је овај мањак информација отежавао или олакшавао ситуацију у конструкцији и писању романа?

АТАНАСКОВИЋ: Овај роман је за мене био својеврстан изазов, јер сам до сада писала увек поткована чињеницама, а чак су ми неке од њих правиле и ограничења. Дакле, са једне стране сам имала слободу и било је лако, али са друге је било тешко јер је било потребно створити сасвим нови лик, а у складу с оним што сам могла пронаћи о њеној породици (у историјским изворима на енглеском језику) и о судбини деспота Стефана. Такође, искористила сам штиво и да проговорим о теми која је код нас и даље табу - изостанак потомства.

ГЛАС: Шта је по Вашем мишљењу утицало на стварање овог зида ћутње око јунакиње “Змајеве жене”, то што је била странац, што није обезбиједила директан наставак лозе или слом деспотовине који је уништио мноштво историјских докумената?

АТАНАСКОВИЋ: Мислим да је то комбинација друге и треће опције. О њој не постоје подаци ни на њеном Лезбосу, и те архиве су Турци похарали.

ГЛАС: Током списатељске каријере бавили сте се тематиком живота историјских личности у фикцијском окружењу, од Јелене Анжујске, преко Николе Тесле и Даворјанке Пауновић до деспотице Јелене. Како сте генерално бирали мотиве за романе и зашто баш историјски мотиви доминирају Вашим опусом?

АТАНАСКОВИЋ: Многе теме су ме опседале још од детињства или од ране младости, па бих могла рећи да су оне налазиле мене, тј. да смо се спајали у ковитлацу судбине, да сам морала да их испричам баш ја. Нико ме не заинтересује случајно и увек та личност има некакве везе са мном, тј. са мојом мисијом. Можда езотерија има одговоре, али ако бисмо гледали рационално, одувек сам волела историју и историјске романе, те биографије, јер сматрам да је прошлост увек присутна, а да нови поглед на њу може бити користан нама у садашњости.

ГЛАС: Оваква врста литературе захтијева обимна и дуготрајна истраживања, у случају Јелене, жене деспота Стефана, то је додатно отежано мањком информација.  Како сте превазишли проблеме објективног мањка научних података?

АТАНАСКОВИЋ: О деспоту Стефану има литературе те сам могуће догађаје из њеног живота обликовала према званичним подацима. Њен карактер се формирао током писања, те сам негде на пола рукописа морала да се вратим на почетак и да је усклађујем са тада написаним.

ГЛАС: Ова врста романа јако је популарна у свијету, док су романи историјске тематике код нас релативно били цијењени ако су уткани у “суви” реализам, док је свако искакање из академских оквира одбацивано као мање вриједна литература. Истина, посљедњих година имамо снажан замах модернијих  историјских романа, али откуд тај вишедеценијски отпор према властитој историји које, руку на срце, имамо и више него што нам је можда требало као народу?

АТАНАСКОВИЋ: Има ту много разлога који би се могли објаснити социолошким истраживањима. Оно што знам је да ми се никако не свиђа што се и даље у неким књижевним круговима провлачи мишљење да једино тај “суви реализам”, како сте га добро дефинисали, може да опише историјске догађаје, што сматрам погрешним. Још је у седамнаестом веку мадам Де Лафајет написала револуционарни историјски роман “Принцеза де Клев”, такорећи први психолошки историјски роман, а овде се таквом поступку још увек неко ишчуђава и, што је још ружније, изражава презир. Сматрам да су то људи који нису довољно прочитали од светске књижевности и живе у властитој умишљеној битности.

ГЛАС: Колико су теме којим се бавите у романима далеко од Ваших властитих емоција, од романа “Дует душа”, у којем сте се бавили дубоко личним и породичним стварима. Отишли сте у воде историјских биографија о другима, али да ли озбиљан писац може икада побјећи од сопствених емоција у сопственим књижевним јунацима?

АТАНАСКОВИЋ: Не може, а не видим ни разлог зашто би бежао. Писац је битна карика у трију или, ако ћемо слободније, љубавном троуглу између грађе коју истражује и читалаца. Писац је дужан да претпостави емоције својих јунака, да им подари своје, а да оне тако спојене дођу до емоција читалаца. То је прави “круг живота” једног дела.

Планови

ГЛАС: Роман је у продаји, реакције колега и публике јако су похвалне, слиједе промоције, али претпостављамо да је то за Вас додатни мотив да пишете нешто ново. Да ли генерално имате неку омиљену историјску личност којој бисте даровали нови живот у фикцији?

АТАНАСКОВИЋ: Надам се да ћу до краја ове године завршити прву верзију новог историјско-биографског романа, сређујем и есеје о градовима. Имам много омиљених историјских личности, а волела бих, ако бог да, да се бавим и једном важном личношћу из духовног света. Из окриља религије и вере.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.