Александра Броћета за "Глас": Писана ријеч и духовност су бране растућем неукусу

Рекла је ово за „Глас Српске” Александра Броћета, књижевница, објашњавајући зашто се одлучила да новим романом „Благослов” настави склапати један шири мозаик писане ријечи, којим прати три православне породице повезане духом вјере у једну комплексну, вјерску и географску цјелину започету трилогијом романа „Вјерујем”, „Сидро” и „Невидљиво”.

Књижевница истиче да није имала јасан план унапријед, већ је писање било плод жеље и потребе за заокружи једну цјелину у животима својих јунака, али и у свом књижевном писању.

- На неки начин писац често „живи” живот својих књижевних јунака и повезујући се са истим осјетила сам жељу и потребу за наставком у виду романа „Сидро” у коме сам акценат ставила на спортски и љубавни живот потомака из претходне књиге. Логичан слијед догађаја је комплетирање трилогије и објављивање романа „Невидљиво” желећи да се заврши једна цјелина сачињена од три дијела. Одвајајући се од тематике романа објавила сам збирку прича „Крстарење”, књигу о музици „На таласима музике” и двије збирке пјесама „Свјетлост” и „Умиљење”. Повратак личностима из трилогије био је повратак у вољени загрљај и у пријатној топлини написала сам четврти дио, роман „Благослов”, као духовни поклон читаоцима - рекла је Броћета.

ГЛАС: Кључне карактеристике или лајтмотиви Вашег опуса су духовно и породично. Нажалост, оба појма се данас често користе, али колико је њихово коришћење ствар искреног вјеровања у њихово истинско значење, а колико једна врста модерног фарисејства потпомогнутог безличношћу  свеприсутне  технологије?

БРОЋЕТА: Подстакнута огромном жељом да се сачува породица у свом природном, а прије свега богомданом облику између мушкарца и жене са потомцима или без потомака, по божијој промисли, на платну животних искушења ријечима сам сликала породичне односе са свим турбуленцијама које живот носи. Духовност и труд да се поштују божије заповијести јесте један наизглед мали завеслај на броду живота и живљења, кога све јаче ударају високи таласи. Свједоци смо суноврата природе и природног. У исто вријеме посматрамо зло које се немилосрдно намеће и које је подржано напретком технологије и омогућавањем посматрања свега и свачега за пар секунди клика на тастатури. Вјерујем да књижевност проткана духовношћу може помоћи у освјешћивању сваког човјека, који жели сачувати породицу и себе од разних неукуса понуђених на сваком кораку узавреле планете. Задатак писца је представљање животних искушења на страницама штампаних листова, које све више мијења електронски облик. Остаје избор савременог човјека, према коме и чему ће се окренути и фокусирати своју пажњу.

ГЛАС: Занимљиво је да је од Ваше претходне збирке прича „Крстарење” протекло четири године, током којих сте писали поезију сабрану у двије збирке „Свјетлост” и „Умиљење”. Колико је поезија била једна врста хватања надахнућа или боље речено једна врста поетске припреме за финализацију романа?

БРОЋЕТА: Писање поезије је посебна радост, танана интима душе, огледало живота, ако се пише аутобиографска збирка пјесама. Свака написана пјесма је једна суза и један цвијет са посебним окусом и мирисом. Збирке пјесама „Свјетлост” и „Умиљење” подијељене су у три циклуса. Прва збирка доноси циклусе Вјера, Нада и Љубав, а друга Умиљење, Приврженост и Сјећање. Поезију бих најбоље могла описати као конац који је повезао претходне романе са новим, иако се поезија не односи на личности из прозе, односно тетралогије. Пјесме су проткане православном вјером, љубављу према богу, пресветој Богородици и светитељима. Поред духовних пјесама, заступљене су пјесме посвећене вољеном мушкарцу, породици, пријатељима  и природи.

ГЛАС: Генерално да ли правите разлику у писању поезије и прозе? Живимо у тзв. времену романа, али кажу језик без поезије представља језик у нестајању?

БРОЋЕТА: Поезија је сунце које стиховима обасјава књижевност. Без поезије, која је неправедно запостављена, књижевност би остала без једног крила. Ослушкујем читалачку публику и закључујем приврженост романима, већу популарност и заинтересованост читалаца према прозним дјелима. Међутим, радује ме сазнање да постоје млади људи који купују збирке пјесама. Зрелија популација још увијек чува књиге домаћих, вансеријских пјесника којима се понекад са носталгијом врате и осмијехну са сјетом.  

ГЛАС: Дуго сте у свијету писане ријечи и новинарства, али сте први роман издали тек 2016. године. Колико Вас је публицистика обликовала као аутора и одредила Ваш ауторски пут у књижевности?

БРОЋЕТА: Велики утицај на моје писање долази од православних, духовних књига које сам прочитала са великом пажњом и љубављу. Волим књижевност српских писаца, иако сам за вријеме моје младости највећу пажњу посветила француској књижевности. Уласком у црквени живот, контактом са свештенством, монаштвом и мирјанима отворио се бескрајан хоризонт љепоте духовности и стваралаштва. Свети владика Николај (Велимировић), свети Јустин (Поповић), архимандрит Рафаел Карелин, свети Јован Златоусти, блаженопочивши патријарх српски Павле, оптински старци, протојереј Андреј Ткачов са дјелима, која су остављена генерацијама на духовно окрепљење, моја су животна и књижевна инспирација. 

ГЛАС: Нови роман је поново изашао за „Бесједу” и Миладин Берић је поново један од рецензената. Какви су даљи планови у вези са промоцијом и генерално самог писања?

БРОЋЕТА: Издавачка кућа „Бесједа” и књижевник Миладин Берић су моја велика подршка. Благослов је сарађивати са књижевником који савршено осјети писца и чита између редова. То је она неописиво топла рука потребна за раст и развој у сваком погледу, посебно у књижевном изражају. Планирам промоцију у Бањалуци и градовима Републике Српске и размишљам о новом дјелу у коме ћу понудити нешто другачије, као мали искорак и књижевни тест. Надам се на радост читалаца. Слава богу за све!

УТИЦАЈИ

ГЛАС: Читањем Вашег опуса није тешко схватити гдје видите извор свог надахнућа и девет књига за девет година представља импресиван подухват, али са друге стране гдје се крију књижевни утицаји који су Вас формирали у читалачком добу?

БРОЋЕТА: Захвална сам богу на таленту који се отворио и као гејзир избацио на површину животно искуство, емоције, жеље, наду, а прије свега љубав и вјеру. Од кошарке и музике до науке и књижевности, чудесан слијед богомданих и подржаних  догађаја. Један од мојих свјетовних књижевних узора је Љиљана Хабјановић Ђуровић са едицијом књига посвећених православној вјери. Збирка прича „Крстарење” писана је разиграним стилом Моме Капора и Ефраима Кишона. Лијепо је имати узор, али је најљепша нота ауторов стил и потпис, посебност, која писце одваја и даје ноту препознавања. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.