Александар Вучо - зачетник надреализма и модерне дјечије поезије
БИЈЕЉИНА - Српски писац Александар Вучо (1897-1985), родоначелник модерне поезије за дјецу у српској литератури и зачетник надреализма у Србији и Југославији, рођен је на данашњи дан 1897. године.
Његова најпознатија дјела су: романи “Глухо доба” /у коауторству са Душаном Матићем/, “Корен вида”, “Распуст”, “Мртве јавке”, “Заслуге”, “Омаме”, “И тако, даље омаме”, “Омаме, крај”, збирка поетске прозе “Позив на маштање”, поеме “Хумор заспало”, “Неменикуће - Ћирило и Методије”, “Мастодонти”, те збирке пјесама “Кров над прозором”, “Ако се још једном сетим”, “Песме”, “Алге”, “Момак и по хоћу да будем”.
Вучо, који је током своје младости боравио у Европи и школовао се у француским школама, убрзо је постао незадовољан друштеним приликама и стањем духа у земљи и Београду.
Са пријатељима истомишљеницима основао је београдску групу надреалиста и почео да се активно укључује у политички живот. Као један од оснивача и потписника манифеста постао је и један од уредника алманаха “Немогуће”.
Осим поезије, Вучо се бавио и филмом, пишући сценарије.
Након рата, Вучо је био управник филмских предузећа Југославије и предсједник Комитета за кинематографију у југословенској Влади. Осим тога, био је и директор “Звезда-филма” и “Авала-филма”.
Окушао се и као новинар - био је уредник “Борбе”, “Дела” и “Змаја”. За свој рад био је награђен Седмојулском наградом за животно, док му је роман “Мртве јавке” био проглашен за најбољи роман године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
