Александар Ђуричић, књижевник и публициста за “Глас Српске”: Капор је славио живот и рат

Рекао је ово за “Глас Српске” новинар, писац и публициста Александар Ђуричић, откривајући како је дошло до настанака књиге “Капорова школица”, биографије славног и контроверзног српског књижевника Моме Капора.

Аутор, познат по својим биографским дјелима о Павлу Вујисићу и Небојши Глоговцу, каже да је било тешко пронаћи аутентичан и објективан угао причања, не само због бројних контроверзи, које су Капора пратиле, већ и због писаних трагова које је оставио о себи и својој каријери.

Књига “Капорова школица” сутра од 19 часова биће промовисана у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, а посјетиоцима ће, осим Ђуричића, о дјелу и самом Капору говорити и Љиљана Капор.

- Капоров живот почео је тако што су љубав и смрт плесали руку под руку. Током бомбардовања Сарајева на почетку Другог светског рата, преживео је тако што га је мајка Бојана прекрила својим телом, а она је издахнула. Помињао је он то у својим књигама (којих има равно 50), али захваљујући његовој ујни Зорки Лучић добио сам снимљену исповест њеног супруга Славка, који је извукао Мому испод мајчиног мртвог тела. Капор је касније написао да је гроб његове мајке у његовим књигама - каже Ђуричић.

ГЛАС: Када је књига завршена, какве су биле реакције, прије свега Љиљане Капор, људи који су имали прилику да читају рукопис, а потом и публике?

ЂУРИЧИЋ: Љиљана Капор је била верни саборац у овом подухвату осветљавања непознатих детаља из живота њеног супруга и славног писца. Њене реакције моћи ћете да чујете већ на промоцијама књиге у Источном Сарајеву и у Бањалуци. Читаоци за сада аплаудирају.

ГЛАС: Капора сте упознали као млад студент, пратили сте га од дана највеће славе до бројних оспоравања у другом дијелу каријере, због његових политичких и идеолошких ставова. Колико се Капор као јавна личност разликовао од Капора приватно и да ли је та разлика уопште постојала?

ЂУРИЧИЋ: Момо Капор, приватно и јавно, нимало се није разликовао, он је био свој од почетка до самог краја. Живео је у пуној брзини где год би се нашао. Славио је живот, а нешто касније и рат.

ГЛАС: Поменули сте исповијест његовог ујака Славка Лучића који га је спасио као малишана 1941. из сарајевске трагедије у којој је изгубио мајку и велики дио породице. На неки начин та трагедија одредила је његов животни пут и такорећи отворила болну рану везану за Сарајево, која никад није зацијелила?

ЂУРИЧИЋ: Врло је компликован тај однос писца и његовог родног града. Како сведочи његов пријатељ из гимназијских дана, чувени редитељ Боро Драшковић, Сарајево је једини већи град у Југославији који није објавио ниједну Капорову књигу, нити организовао ниједну изложбу. И то је било још пре рата, пре него што су Писац и Град озбиљно заратили. 

ГЛАС: Његово пријатељство са Радованом Караџићем окренуло је велик дио публике која га је доживљавала као апостола урбане југословенске прозе, али Капор се за разлику од многих до краја није одрекао тог пријатељства, када то није било модерно?

ЂУРИЧИЋ: Посебно поглавље у “Капоровој школици” је поглавље када је “обрнуо игрицу”. Од “писца у траперицама” постао је “писац у маскирној униформи.” Промотер љубави постао је ратни извештач, хрлио је ка рововима и био одушевљен Радованом Караџићем. Као да се опчинио тим ратом и са педесет три године кренуо је на прве линије фронта. Ту је нашао изазов и као декларисани националиста, али и као професионални ловац на приче. Мени ни данас није јасно шта га је опчинило у лику тог просечног психијатра, песника, касније ће се испоставити и вештог циркузанта. Али нисам ја ту да судим о туђим занесеностима, већ да их истражујем и пласирам кроз литературу.

ГЛАС: Прославе крсне славе у породици Капор имале су митски статус својим окупљањима за истим столом неспојивих личности. Шта се ту могло чути и видјети и шта је све те људе окупљало код Капора?

ЂУРИЧИЋ: То је личило на сцене из најбољих француских филмова. Он је чак говорио да то нису класичне славе већ партији. Ту су се налазили људи од крајње деснице до крајње левице, толико политички сукобљени да нису разговарали, осим те вечери када би дошли на Светог Јована, у Небојшину улицу. И ту су сретали једном годишње. Капор је био мајстор речи који је славио и дијалог уживо.

ГЛАС: Са друге стране, објављивањем пишчевих љубавних писама открили сте и можда најемотивнију страну Капора до сада, тешко спојиву са митском сликом Капора као бунтовника и хедонисте, који није жалио живот?

ЂУРИЧИЋ: Капорова љубавна писма први пут су објављена сада у овој књизи. Недавно се Задужбини “Моме Капора” јавила госпођа Весна, тада Трифуновић, која се као ученица завршног разреда београдске гимназије забављала са младим студентом сликарства Капором. И доставила то сведочанство о раним јадима младог Капора. Већ тада се назирало, да ће бити и писац, иако је био студент сликарства, та лирика и емоције заљубљеног младића, који се смуца по Југославији, промишља о самоубиству, алкохолу, пријатељима, открива однос са оцем, све исписано пенкалом на пожутелој хартији посебан је шмек “Капорове школице”.

ГЛАС: Занимљиво је када већ помињете назив књиге који догађај, везан  за главног јунака из биографије, је одредио и име Вашег дјела?

ЂУРИЧИЋ: Чувене су те његове слике школица и због њих су му у Њујорку била одшкринута врата светске славе, али из тог “фијакера” је сишао, а да се није покајао.

ГЛАС: Колико се Ваше мишљење о животу и дјелу Моме Капора промијенило прије и након писања ове књиге?

ЂУРИЧИЋ: Нимало, а открио сам сасвим другачијег Капора.

Утисци

ГЛАС: Који је моменат из Капоровог бурног умјетничког и приватног живота на вас оставио најјачи утисак током рада на књизи?

ЂУРИЧИЋ: Посебно поглавље у Капоровом животу заузимају пријатељства, о томе ми је дуго причала Вида Огњеновић тврдећи да је имао апсолутни слух за пријатељство. “Често се питам у разговору с људима који су као и ја били пријатељи с Момом, јесмо ли му оберучке узвраћали, као што смо тако примали његову несебичну и поуздану пријатељску оданост. Далеко од сваке разметљиве позе надмености, Момо Капор нас је задужио пријатељском љубављу коју није условљавао ничим осим пријатељством.” И то како је “најбеоградскији писац” фијакером ушао у Београд који ће га заувек освојити, али који ће и он променити и славити портретишући његову меланхолију, људе, улице, кафане и кошаву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.