Вим Вендерс: Ник Кејв постаје нови Френк Синатра

Вендерсу је на отварању фестивала уручено почасно Срце Сарајева за изузетан допринос филмској умјетности, а у понедјељак је у Народном позоришту у оквиру програма „Мастерклас“ у разговору са посјетиоцима, рекао да му је за одлуку о снимању неког новог филма најбитније мјесто.

„Потребно је мало више од идеја, јер их можеш имати стотине, сваки дан, кад читаш новине, ходаш Сарајевом... Идеје не стварају филмове, по мени. Најбитније је мјесто. Ако ми се допадне мјесто могу замислити да испричам причу на том мјесту. Али треба да се уклопе мјесто, ликови и прича“, рекао је Вендерс.

Упитан да ли би снимао филм у Сарајеву, Вендерс је рекао да му се „свиђа много Сарајево“, његови становници, и да постоје „неки углови улица“ гдје би се могло замислити снимање, али да би му, и поред емотивног односа према граду, ипак још било потребно да се са местом укрсте и ликови и прича.

Вендерс се присетио да је једном хтио да снима у Цириху, али је након двонедељног боравка одустао од тога, јер га „град није дирнуо“, док је за свој трећи филм „The Scarlet Letter“ (1973) рекао да је био „апсолутна катастрофа“, јер је умjесто на источној обали САД због малог буџета, сниман у „шпагети вестерн селу у Шпанији“.

„Шпагети вестерни нису снимани у Италији, већ у бившој Југославији и многи у том једном селу у Шпанији. То ми је била једина прилика да снимим филм. Бужет је дозволио да бар обојим село у црно. Тај филм је био тако ужасавајуће искуство да сам после мислио да више нећу правити филмове“, рекао је њемачки синеаста.

Вендерс је ипак одлучио да себи да још једну прилику као филмском ствараоцу, а касније је схватио да мора радити филмове под својим условима, тако што ће бити сам себи продуцент и снимаће сцене хронолошки, „што продукцијски менаџери не дозвољавају, јер финансијски нема смисла“.

„Научио сам како да продуцирам своје филмове. Схватио сам да само ако контролишеш своја средства, чак и ако их имаш мало, можеш много урадити. Ако немаш довољно новца, мораш их замјенити идејама. Већином кад сам радио са мање било је боље“, истакао је редитељ.

Вендерс је духовито приметио да понекад помисли „са ужасом на филмове који су могли бити урађени да је било више новца“, и поручио да „више новца није боље за твоју машту - мораш заменити новац идејама“.

Вендерс је оцјенио да је данас у филмској индустрији „велика потражања за справама, али и рецептима како се праве филмови“, и да га плаши када види младе синеасте „који имају префабриковане идеје како се праве филмови“.

„Мораш научити о пиару, продаји, пичингу, о чему нисам ништа знао до прије 10 година“, рекао је Вендерс.

Истиче да му је четврто остварење „Alice in the Cities“ (1974) драг филм јер га је тек он уобличио у филмског ствараоца, а слиједи по значају „До краја свијета“ (1990), као његов „најамбициознији филм“ и „пропаст“, јер су га продуценти приморали да шест часова скрати на два и по, и „све што је било забавно, нестало је“.

У оквиру Сарајево филм фестивала у недељу је приказана рестаурисана верзија „Хотела од милион долара“(2000), гдје је гост фестивала био и пјевач бенда Ју ту (У2) Боно Вокс, који је био одговоран што је триком приволио Вендерса да сними тај филм.

„Дивна је прича, која има пуно везе са мјестом. Боно је средином осамдесетих снимио спот у Лос Анђелесу, на крову Хотела од милион долара. Боно је био врло импресиониран хотелом са тим сјајним именом, који је у суштини био пакао - свратиште за пропалице, заборављене, бескућнике, наркомане...“, рекао је Вендерс.

Вокс је написао причу са тим хотелом на уму и неколико година касније показао је Вендерсу претварајући се да треба редитељев савјет.

„Свидјела ми се прича, помогао сам мало око сценарија, мислећи да помажем пријатељу. Размишљали смо ко би могао режирати, сад кад имамо сценарио. Онда сам схватио да је то све клопка. Боно се смешкао. Рекао је: ''Мислим да не требамо више тражити редитеља''„, насмејао се Вендерс.

Редитељу се допао Хотел од милион долара као „мјесто, метафора и тајанствени симбол веома богате Америке“, јер је у тој четврти двадесетих била смјештена филмска индустрија, а потом је постало станиште пропалица.

„Боно је допринио музиком. Стварно је предиван запањујућ саундтрек. Сада имамо рестаурисан филм. Боно је дошао поново и провели смо дивно вече. Поносан сам што сам му показао филм у новој облику, јер звучи и изгледа боље него икад“, нагласио је Вендерс.

У филму „Небо над Берлином“ (1987) Вендерс је кренуо са идејом да након осам година боравка у САД сними филм о Берлину, јер се „град боље чува у фикцији него у документарцима“.

„Тражио сам причу, разгледао сам унаоколо, причао са много људи, и свако друго вече наступао је Кејв. Био је велики андерграунд јунак у Берлину. Филм је морао имати сцене концерта Кејва“, рекао је Вендерс.

Поставши пријатељ са Кејвом, са којим је сарађивао потом на још неколико филмова, Вендерс каже да је Аустралијанац „невјероватан музичар, који је све бољи и бољи“.

„Постаје Френк Синатра 21. вијека, а остаје искрен себи. Посљедњи његови концерти су нешто најљепше што сам гледао“, оцјенио је Вендерс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.