Вампир који је плашио од Вардара до Триглава: Легендарни хорор “Лептирица” слави пола вијека VIDEO

Испоставило се, да будемо прецизни, да је од телевизијске премијере која се десила 5. априла 1973. године његов филм сваким новим репризирањем, биоскопским пројекцијама и ВХС/ДВД дистрибуцијом ширио свој митски култ страве и ужаса који је изазивао код публике, укључујући и нетачну вијест да је један гледалац умро у Скопљу, током гледања филма.

И без обзира на то што је ово касније демантовано, то је само додатно ширило митски статус код бројних генерација, које су одрастале у СФРЈ, вукући трауме од гледања “Лептирице”, иако су касније снимани и други домаћи хорори, о емитовању страних и да не говоримо, мало је ко надмашио уникатни мрачни статус Кадијевићевог филма. Гледајући фактографски “Лептирица” чак није ни први домаћи хорор, али је у општу митологију региона ушао као први и најстрашнији југословенски хорор у великој мјери обиљеживши каријеру свог аутора.

Вампирски фолклор

Филм је снимљен према краткој приповијетки Милована Глишића “После деведесет година”, која је базирана на српском вампирском фолклору и богатој народној традицији крвопијских чудовишта. Оно што је занимљиво у вези са овом новелом јесте да је приповијетка издата 17 година прије знаменитог “Дракуле” Брама Стокера и да није имала значајну улогу у умјетничком вредновању књижевног опуса Глишића.

Радња филма одвија се у маленом селу Зелиње, гдје локално становништво терорише злогласни вампир Сава Савановић, док пратимо забрањену љубав сиромашног млинара Страхиње (Петар Божовић) и згодне рођаке локалног газде, плавокосе Радојке (Мирјана Николић). За разлику од Глишића филмски Савановић гурнут је у други план, а фокус филма усмјерен је на пар младих љубавника који постају жртвама вампира.

Љепотица Радојка трагично страда на крају филма са неочекиваним преокретом који доводи до најстрашније сцене која се налази на крају филма кад згодна сеоска дјевојка буде претворена у монструозну вампирицу. Њено блатно, длакаво лице и оштри зуби многима су се заувијек урезали у памћење, а старије генерације публике памте “Лептирицу” као један од најстрашнијих филмова домаће кинематографије и извор бројних ноћних мора. Бројни теоретичари и љубитељи филма, посебно они које воле жанр хорора тврде да је “Лептирица” домаће ремек-дјело и најуспјешнији хорор бивше државе.

Прослављени редитељ, којем је осим неоспорног талента, искуство историчара умјетности и ликовног критичара помогло да створи јединствен филмски израз, објашњава да је филозофија отворености између добра и зла учинила његов филм јединственим.

- Прва “Лептирица” је синтеза комедије и трагедије, на један начин смијешна, а на други ужасна. Мој пријатељ Добрица Ћосић ми је својевремено рекао како не може да се ослободи утиска “Лептирице”, не због страшних сцена, метаморфозе главне јунакиње од анђела до самог сатане, него због посљедњег кадра филма у којем главни јунак лежи крај празног вампирског гроба, а да се не зна да ли спава или је мртав или се можда и сам повампирио. Та отвореност према могућности континуитета зла је нешто што “Лептирицу” заиста чини ужасним филмом - казао је прослављени режисер.

Хорор писац и теоретичар Дејан Огњановић у свом надахнутом приказу овог филма у књизи есеја “У брдима, хорори” каже да је Кадијевићево ремек-дјело аутентични српски приступ жанру хорора и родоначелник домаћег хорора.

- Кадијевић уместо епигонства посеже за аутентичном српском традицијом и из ње црпи енергију која његову вампирицу чини аутохтоним, овдашњим, надасве живим и убедљивим створом. Та вампирица истовремено кореспондира са локалним, српским, као и са универзалним архетиповима демонских сила. Његове сцене режиране су са умешношћу која евоцира архетипску снагу и тиме далеко превазилазе тадашње готске хорорчиће “Хамер” продукције. С правом су се урезале у сећање генерација домаћих гледалаца као најстрашнији хорор призори икада виђени на нашој телевизији - написао је Огњановић.

Наше, а свјетско

Жанровски гледано филм спада у поджанр фолк хорора, актуелан у том периоду у свјетским оквирима, док се тематски бави вампирима, али на аутентичан начин у односу на англосаксонско виђење једног од најславнијих антагониста жанра. Оно што је суштина његовог успјеха у трајања у свијести публике је оно што износе Огњановић и Кадијевић, у том радикалном и занимљивом дуализму комедије и трагедије унутар једног аутохтоног тумачење жанра. Ту треба додати и Кадијевићеву режисерску вјештину, који је скромним средствима и телевизијским форматом од 62 минута уз помоћ директора фотографије Бранка Иватовића, на револуционаран начин извукао максимум из сваког сегмента продукције, како би креирао ремек-дјело језиве атмосфере. Врхунска глумачка подјела, те мајсторска употреба шминке, сценографије, музике, камере и монтаже, да би био појачан ефекат језивости сценаристичког предлошка, једноставне али не и баналне поставке, помогле су Кадијевићу са креира заокружену ауторску цјелину натуралистичке увјерљивости и злокобне снаге.

Кадијевић у књизи “Више од истине” - Кадијевић о Кадијевићу”, каже да ни он сам не може објаснити суштину својих хорора осим филмским језиком.

- Ако би неко хтео да ме пита шта сам хтео да кажем и шта значе ти филмови, ја немам одговор зато што ни сам не знам о чему се ради. Ја сам само кроз причу и кроз исповест покушао да дочарам једну врсту искуства из којег је настало оно што не могу да банализујем. Прави метафизички хорор, прави филм страве представља садржај исказан медијским филмским средствима, који се не може банализовати, не може се изразити, и на њега ни сам аутор не може да одговори ни на ком језику осим филмског - рекао је Кадијевић.

Са друге стране хорор је као жанр у бившој држави, као и данас, углавном био на маргинама филмског видокруга, те је често потцјењиван или сведен на тривијализацију па је појава филма који је на врхунски умјетнички начин приступио теми, била шок за публику, која до тада није имала прилику често видјети ни стране, а камоли врхунске домаће хороре. То је, уз конзерватизам саме епохе по питању третирања насиља и сексуалности на хорор филму (“Истјеривач ђавола” је имао премијеру након “Лептирице”) било довољно да утјера страву и ужас у кости радног народа СФРЈ, а остало је препуштено усменој предаји, која је на овим просторима увијек била снажно изражена.

Треба поменути да је филмско село Зелиње стварно мјесто по имену Сопотник код Зворника, док је лик Саве Савановића, инспирације и антагонисте “Лептирице”, најпознатијег српског вампира, наводно, стварно постојао и живио у селу Зарожје, гдје је опсједао млин уз ријеку Рогачицу. Сава је послужио и као инспирација за друге књиге и стрипове, дајући српски допринос Пантеону хорор културе на сличан начин као гроф Дракула или Носферату, полумитска сабраћа по склоности испијања туђе крви.

Аутор

Ђорђе Кадијевић (1933, Шибеник) јавности је највише познат као филмски аутор када се помену филмови “Лептирица” и “Свето место”. Славни умјетник се као режисер на југословенској сцени појавио још шездесетих, филмовима који су били дио тзв. црног таласа “Празник” (1967) и “Поход”(1968), док је његов рад најширој публици постао доступан кроз телевизијску серију “Вук Караџић”. Ипак данас га млађа генерација највише познаје по његовим пионирским хорор остварењима, која су стекла култни статус, како код нас, тако и у свијету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.