Топ 5: Најбољи филмови о принцезама

Снежана и седам патуљака (1937)

Први дугометражни анимирани филм чувеног студија Волта Дизнија обиљежио је двадесети вијек и у главама дјеце широм свијета усадио бројне стереотипе о принцезама, можда и снажније него што су то радила браћа Грим.

Прича о несрећној принзеци чију смрт прижељкује њена маћеха, својевремено је толико дирнула срца америчких гледалаца, да су упркос великој економској кризи многи филм у биоскопима гледали више пута.

Снежана је само одшкринула врата из којих су убрзо, под Дизнијевим надзором, почеле да излазе бројне анимиране принцезе које воде поријекло из чувених бајки, чини се бар једном годишње. Али Снежана, лица бијелог као снијег и косе црне попут поноћи, била је прва и најбоља. Бар тако каже Амерички филмски институт који је овај филм 2008. прогласио најбољим америчким анимираним остварењем.

Празник у Риму (1953)

Ко зна шта би било да је главну улогу у овом филму добила Елизабет Тејлор... Иако је улога принцезе Ане, која долази у званичну посјету Риму и доживљава једну од најлепших љубавних романси, писана за Тејлорову, редитеља Вилијама Вајлера на кастингу је одушевила Одри Хепберн која је својим шармом изнијела цијели филм. Улога у овом филму винула ју је у холивудске звијезде и обезбједила јој Оскара за најбољу женску улогу, иако Америчка филмска академија не дијели често награде за улоге у романтичним комедијама.

Овај филм поставио је стандарде за све оне приче о принцезама које жарко желе да побјегну из краљевске свакодневице и бар на један дан анонимно прошетају градом. У овом случају, позорница је једини прави “вјечити град” на свијету, а романса између Ане и америчког новинара ког тумачи Грегори Пек послужила је као одлична реклама за савршени празник у Риму.

Анастасија (1956/1997)

Принцезе су вјечита тема гласина, нарочито уколико њихове смрти нису испричане “до краја”. Тако је и са принцезом Анастасијом Николајевном, најмлађом кћерком руског владара Николаја II Александровича. Премда се претпоставља да је она, заједно са члановима породице, убијена од стране бољшевика, гласине о томе да је преживјела нико није могао да утиша. Много година касније, из унутрашњости Француске зачуће се глас дјевојке за коју ће многи тврдити да је Анастасија. Драма достојна филмске траке.

Након што је неколико година снимала у Европи са својим супругом Робертом Роселинијем, Ингрид Бергман одлучила је да се врати у Холивуд на велика врата. Управо је њој припала улога Анастасије у истоименом филму Анатолија Литвака, у којем јој је партнер био Јул Бринер. Иако у филму није откривено да ли је главна јунакиња заиста принцеза, постоји неколико знакова који на то указују. Можда није дочекала свој трон у филму, али је Бергманова доживјела овације када је на додјели Оскара освојила награду за главну женску улогу.

Четири деценије касније, студио Фокс одлучио је да направи својеврстан анимирани римејк филма, иако се ова два остварења разликују у детаљима. Критичари су одмах похвалили анимирану принцезу због оригиналности лика који у многоме одудара од (кхм, Дизнијевих) стереотипа. За то је дијелом заслужна и Мег Рајан, краљица романтичних комедија деведесетих, која је позајмила глас Анастасији, па је током снимања више пута мијењан лик принцезе, не би ли добила нешто ново од Мег Рајан.

Принцезини дневници (2001)

Редитељ Гери Маршал зна када је прави тренутак да релативно познату глумицу лансира у звијезде. И зна како да то учини. Први пут то му је успјело са Џулијом Робертс којој се живот заиста промијенио након “Згодне жене”, а сличну причу поновио је са “Принцезиним дневницима”.

Прва филмска улога сада већ Оскаровке и признате глумице Ен Хатавеј била је управо главна улога у “Принцезиним дневницима”, филму базираном на роману Мег Кабот.

Иако заснован на до тада већ милион пута испричаним клишеима о дјевојци која открива своје племићко поријекло и одлази на двор да би се од шепртље преобразила у принцезу, филм је освојио тинејџерску публику широм свијета, а шармантна Ен Хатавеј добила је касније прилику да покаже раскошан таленат у “Планини Броукбек” и “Јадницима”.

Краљица (2006)

Иако би се на први поглед рекло да је ово филм искључиво о краљици, све вријеме “лебди дух” принцезе. Баш као у култној “Ребеки” у којој се Ребека ни не појављује, тако је и овај филм могао да се зове “Дајана” јер је цијела радња смјештена у тренутак када свијет плаче за преминулом вољеном британском принцезом Дајаном, а краљевска породица, на челу са Елизабетом II не зна како да се постави у односу на цијелу трагедију.

Редитељ Стивен Фрирс, као ријетко ко посљедњих година, обрадио је још увијек свјеж историјски догађај са невјероватно много детаља чиме је гледаоцима пружио прави увид у актуелни живот на краљевском двору.

Ипак, да не би отишао у документаристичке воде, мада би и у њима вјероватно одлично пливао, Фрирс је оставио довољно простора да одслика све дилеме и тјескобу краљице Елизабете. То му је пошло за руком највише због тога јер је мудро одлучио да улогу додјели Хелен Мирен. Чини се да су те године све награде свијета биле њене, што и не чуди јер је имала довољно времена да вјежба своје краљевско држање – прије овог филма Мирен је чак три пута играла различите чланице британске краљевске породице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.