Станић: У серији „Нобеловац“ истражујемо мотиве Иве Андрића да рат проведе у Београду

Станић је подсjетио да је књижевника Иву Андрића (1892-1975) први пут играо у телевизијској драми „Знакови“ коју је по његовом дјелу радио редитељ Петар Зец, а у подјели је био и Петар Краљ.

„После те драме мени је један зналац Андрићевог живота и савременик, озбиљан књижевни критичар, рекао како сам сваки гест Андрићев скинуо, како је то фрапантна сличност“, навео је Станић.

Од тада се Станић неколико пута појавио у улози Андрића, као у филму „Лајању на звезде“ редитеља Здравка Шотре, што се десило „потпуно случајно“.

„Био сам на железничкој станици, чекао сам воз. Они су тамо снимали неке сцене. Ту ме Шотра видео, и пало му је на ум да би требало да играм“, присетио се Станић.

Као предсједник Савеза драмских уметника Србије, Станић је водио групу глумаца на снимање у Бањалуку, гдје му је директорка културног центра Бански двор Вида Грандић предложила да уради представу „На Дрини ћуприја“.

„Пет месеци сам радио по пет сати. Придружила ми се доктор Љиља Мркић Поповић да ми помогне око избора текста и дикцијски. То сам 17. априла 2001. године извео на годишњицу смрти мог оца у Банском двору“, рекао је глумац.

Станић је навео да сваки пут кад игра представу, у којој изговара дијелове романа „На Дрини ћуприја“, открије неку мудрост преко које је претходни пут прелетио.

„Његова проза и литература је као да се сва мудрост овог народа слила у то једно перу и његову бриљантну реченицу“, оцијенио је Станић.

Истражујући Андрићев живот и начин како да направи серију о њему „Нобеловац“, Станић је увидио да је писац био „један од најоклеветанијих људи“, као неко ко је био изнад средине у којој је живио и стварао.

Према његовим ријечима, Андрић је био „изузетно мудар човек“, коме је био циљ да преживи у суровим временима Другог свјетског рата, пошто је дошао у окупирани Београд, иако је имао могућност да се као дипломата склони у Швајцарску.

„Ризиковао је живот, дошао је да подијели судбину народа коме припада. Одлучио се да припада српском народу“; истакао је Станић.

Причало се да је Андрић био „себичан и велика стипса“, али је Станић додао да је књижевник „поклонио цио износ Нобелове награде за унапређење библиотечног фонда у Босни и Херцеговини“.
Према његовим ријечима, у серији „Нобеловац“ покушали су открити пар могућих мотива за његове поступке, попут одлука да поклони новац библиотекама или да остане у окупираном Београду.

„Грађански Београд, који је био против комуниста, презирао га је, јер се прикључио ослободиоцима. У дијалогу са станодавцем каже да грађански свет није успео да поведе народ до слободе. Можда је то био довољан мотив за њега“, навео је Станић.

Признавши да једва чека пријем серије „Нобеловац“ код гледалаца, Станић је признао да је то у позоришту лако, јер одмах видите дејство, док на филму или телевизији морате сачекати.

„Многи глумци, који су престали играти у позоришту, касније немају баш неке улоге. Бар их ја не ценим колико сам их раније ценио, јер су престали да проверавају своје дејство на публику“, навео је Станић.

Упитан за савјет млађим колегама, Станић је рекао да се може живјети без позоришта, у које иде само три посто људи у свијету, и да се може бити глумац и без њега - „али је штета“.

„Остају осујећени за огромно искуство, а то је заједништво, колективна игра глумаца на сцени. То се одмах осети. И то заједништво са публиком, то како делујете на публику и публика на нас“, истакао је глумац.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.