Ремек-дјело Френсиса Форда Кополе “Кум” слави 50 година: Катастрофа која је постала класик VIDEO

Тачније речено, неких 50 година уназад, пред датум премијере 14. марта 1972. године, све је мирисало на општу катастрофу, јер студио “Парамаунт” није био задовољан како је Копола адаптирао роман Марија Пуза, сматрајући да је превише мрачан и насилан, уз промашен избор глумаца и врло ниска очекивања од дистрибуције. Само снимање је протекло у правом рату између Кополе и студија, уз неколико пробијања буџета, што је нарушило самопоуздање режисера и глумачке екипе, који су пред премијеру такође постали скептични иако је Кополин сарадник на сценарију Роберт Таун након пробне пројекције свима тврдио да су снимили ремек-дјело.

Ипак, филм је успио да направи чудо и очекивану катастрофу преко ноћи претвори у тријумф, а промашај је постао класик, у исто вријеме купивши публику и критику.

Чувени критичар Скот Неш дао је можда и најпрецизнију констатацију величине “Кума” поводом прославе 45. годишњице филма.

- Како написати рецензију за најбољи филм икада снимљен? Шта се може рећи што није било речено милион пута прије у новинама и на интернету? Постоји ли клише који није био искоришћен и комплимент који није био употријебљен? Има ли се било шта оригинално рећи о “Куму” - написао је Неш. Треба бити искрен и признати и да нема. И Нешове ријечи дефинитивно јесу прецизан опис његове кинематографске и културолошке вриједности и величине. Таленат, вјештина и надахнуће којим је Копола од обичног гангстерског филма створио ултимативни еп о породици, очевима и дјеци, части, оданости, ауторитету, похлепи, издаји и непријатељству, али прије свега о мрачној цијени коју појединац плаћа за апсолутну моћ у својим рукама, једнако импресионирају данас као и прије пола вијека.

“Кум” је као мало филмова у историји понудио аутентично кинематографско искуство, које беспријекорно спаја сценарио, слику, звук, глуму и режију у савршену цјелину у крајњем збиру надрастајући сваки појединачни аспект филма, прије свега у директном контакту са публиком и без обзира на број гледања филма. Копола је уз помоћ Тауна извукао максимум из Пузове књиге претварајући његову вишедеценијску сагу о успону сицилијанског сирочета у мафијашког боса у комплексну комбинацију драме, кримића и спектакла у којој свака реченица, сваки кадар и сваки тон имају своју сврху у контексту креирања комплетне приче.

Оголивши Пузов предложак у хронолошки краћи заплет, уз доста упечатљивије профилисане ликове и филован оштрим дијалозима, које су глумци изговарали уз доста импровизације на лицу мјеста, он је подигао драмски ниво базичне приче створивши из рутинске гангстерске саге нешто достојно античке трагедије. Од лика остарјелог Дон Вита Корлеона (Марлон Брандо), титуларног кума који бди над прљавим пословима мафијашких породица као гарант мира и профита, његовог пада усљед завјере и старости те повратка одбјеглог сина/принца Мајкла (Ал Паћино) у његову фамилију, оно што почиње као сага о смјени генерација у једној породици претвара се у макијавелистичку студију природе моћи. Суштинска трагедија кума/дона није у смрти и насиљу, који га прате у стопу, већ у томе што током владавине он остаје осуђен на усамљеништво. Крвна породица у коју се куне остаје у другом плану пред “породицом” која му гарантује опстанак на врху криминалне пирамиде моћи.

Иако “Кум” почиње чувеним ријечима: “Вјерујем у Америку”, које изговара погребник који тражи правду од Дон Вита Корлеона у његовој канцеларији, јер је систем заказао, завршава се кадром у којем камера у дугом зуму оставља новог Дон Корлеона, Мајкла, окруженог војницима и савјетницима, након што је наредио убиство сестриног мужа и слагао жену о томе. Нимало случајно, једну од најпознатијих реченица у филму управо изговара Мајкл, породични бунтовник, у уводним сценама током разговора са својом дјевојком и будућом супругом Кејт (Дајана Китон) на сестрином вјенчању.

- Није могао да одбије понуду мога оца, или мозак или потпис на уговору. То је моја породица, ја нисам такав - каже Мајкл.

Након што је препричао истинити догађај као увертиру за серију антологијских цитата као што су: “Мушкарац који не проводи вријеме са породицом није мушкарац”, “Не питај ме о мом бизнису, Кејт”, “Остави пиштољ, узми каноле” и најчувенији од свих: “Даћу му понуду коју неће моћи одбити”, испоставиће се да је и Мајкл управо такав. Заправо, испоставиће се да је много гори, као “Кум” новог времена, хладнокрвни владар без милости и без емоција, вођен својим осјећајем дужности према “криминалној породици”. Наравно, бритки дијалози који решетају гледаоца од почетка до краја нису само изум овог филма, комплетан ноар почива на њима, али је Копола сваку изговорену ријеч пратио једнако оштрим кадром камере, глумачком бравуром или музичким композицијама Нине Рота.

То је у пракси значило, ако си бахати холивудски продуцент који одбија кумову “малу молбу”, пробудиш се крвав у кревету са одсјеченом коњском главом у једној од најпознатијих филмских сцена у историји. Када немаш јасну идеју као сценариста, тада пустиш Бранда да мумља кроз зубе импровизујући са залуталом мачком у рукама или када као режисер желиш оставити прелијеп визуелни утисак, снимаш крупним кадровима пасторалне пејзаже Сицилије уз елегантно-меланхоличне Ротине тонове у позадини. Када желиш трагедију која ће из коријена промијенити једну породицу, пустиш да најстаријег сина и насљедника породичног бизниса Сонија (Џејмс Кан) убију уз водоскоке лажне крви у намјештеној засједи или Мајклову невину сицилијанску вјереницу Аполонију (Симона Стефанели) разнесеш у експлозији аута пред његовим очима, гурнувши га заувијек на мрачни мафијашки пут без повратка. И да у духу свог италијанског и католичког поријекла, кроз ритуалну сцену крштења/покоља ривала, јасно кажеш да за Мајкла нема опроштаја након одлуке да изабере моћ, а не живот и љубав.

Наравно, за све ове бравуре на сету потребна је режисерска вјештина и упорност да настане глумачка екипа која је, по ријечима једнако великог Стенлија Кјубрика, “најбољи кастинг у историји филма”, да се тврдоглаво и до смрти бориш са продуцентима око тада посрнулог глумачког дива Бранда или талентованог, али непознатог Ала Паћина, док ти они нуде највеће звијезде тренутка. Да свјесно ризикујеш са сниматељем Гордоном Вилисом, који је постао познат под надимком Принц таме, јер је пригушено освјетљавао сваку сцену како би оживио атмосферу мрачних догађаја који се дешавају у сценарију, излуђујући челнике “Парамаунта” који су тврдили да је филм слабо освијетљен. То, на крају крајева, значи да будеш аутор, да препознаш велики филм у малој причи, да га уз помоћ пријатеља и сарадника из занатских дјелића конструишеш у монументално ремек-дјело које ће обиљежити седму умјетност за сва времена.

Да буде занимљивије, Копола је на снимање пристао само због дугова према студију “Ворнер брадерс”, признајући помало иронично 50 година касније да је његов најпознатији филм на неки начин уништио његову каријеру.

- Нисам желио да радим “Кума”. Сањао сам о личнијим филмовима. Међутим, убиједили су ме породица и пријатељи и на крају ме је тај филм уништио. Био је толико успјешан да је све што сам након тога радио било поређено са “Кумом” - рекао је Копола.

Славни режисер донекле је у праву, јер су огромни успјех и величина постали не само терет за његовог аутора већ и за сам амерички филм седамдесетих који је годинама остао у сјенци коју је “Кум” бацао око себе. Након два наставка “Кума”, “Апокалипсе сад” и гомиле других филмова различитог квалитета, неколико банкрота и повратака, Копола је прије неколико година за “Гардијан” био изричит у вези са својим најпознатијим дјелом.

- Пузо је написао још много тога што нисам искористио. Али ја нисам власник “Кума”, већ “Парамаунт”. Они ће одлучити да ли ће снимати нове филмове. Али ја сам снимио своју трилогију. Имам друге ствари на уму и то је завршена прича за мене - рекао је Копола тада, што је прилично разумљиво. Један класик попут “Кума” у животу је пуно, чак и ако сте филмски великан попут Кополе.

Успјех

Филм је награђен “Оскаром” за најбољи филм, најбољег глумца и најбољи адаптирани сценарио, а изабран је и за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава.

Такође је рангиран као други на листи најбољих филмова у историји америчке кинематографије, иза “Грађанина Кејна”, по избору критике и америчке Академије за филм, док је на већини филмских сајтова на позицији број један. Снимљен уз буџет од шест милиона долара, зарадио је више од 250 милиона долара и сигурно је један од најгледанијих филмова у историји, уз огроман утицај на седму умјетност и културу уопште.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.