РЕЦЕНЗИЈА “Врисак” (2022): Убијај, као на филму

Истина, култна франшиза започета оригиналним “Вриском” из 1996. године, у режији легендарног Веса Крејвена и талентованог сценаристе Кевина Вилијамсона, била је филм о филму - хорор о хорору. Да будемо прецизнији, филмофилско познавање жанра користило се као окосница за грађење напете и крваве приче о убици под надимком “Ghostface”, који сије смрт по градићу Вудсбороу, кроз форму постмодернистичког виђења жанра страве и ужаса, гдје се преиспитује, анализира, пародира, те одаје почаст важним и популарним класицима жанра.

Први “Врисак” анализирајући хорор као жанр преиспитивао је постојање и донио нове идеје у поджанр слешера, који су цијеђене до посљедње капи крви кроз сљедећа три филма, од којих је четврти снимљен 2011. године, али иако је Крејвен у међувремену преминуо, а Вилијамсон се бави другим стварима, серијал се вратио почетком ове године. Глумачки подмлађен и сценаристички ресетован за нову генерацију публике, појачан са неколико старих имена из серијала, те занатски постављен између римејка и директног наставка, уз нову ауторску екипу коју чине сценаристи Џејмс Вандербилт и Гај Басик, те режисери Мет Бетинели Олпин и Тајлор Гилет, стигао је пети филм у серијалу, јаку жељу да не буде само наставак, већ успјешни зачетник нове франшизе.

То су сасвим легитимне жеље, али њихово остварење је већ друга прича, јер нови филм стаје негдје на пола пута, уз прилично дисхармоничан однос сценарија, глуме и режије. Колико се год сценаристички тандем Вандербилт - Басик трудио да унесе свјежину у сам заплет, то је на неки начин немогућа мисија, након четири снимљена филма. Идеја да се поиграју с реконструкцијом оригиналне приче, кроз спој с новом генерацијом жртава убице са језивом гуменом маском, која је одрасла уз серијал филмова о њему пригодно назван “Убод”, јесте добра фора, али како филм одмиче постаје јасно да није лако правити филм од једне форе, колико год она била добра.

Филм у том духу реконструкције поново почиње легендарном телефонском сценом позива убице усамљеној дјевојци, да би играли филмски квиз у којем погрешан одговор значи смрт. И да буде занимљивије ова сцена поново ради посао. Створена је напетост, сестра нападнуте дјевојке враћа се у пратњи дечка у град, враћа се и стара екипа Сидни (Неви Кембел), Гејл (Кортни Кокс) и Дјуи (Дејвид Аркет), поново је створен круг осумњичених пријатеља жртве, убиства се гомилају и опет слушамо хорор правила и аутоироничне референце, како на жанр, тако и на сам серијал, али како филм одмиче, тако постављена  радња постаје све компликованија и све неубједљивија, што је  и очекивано, с обзиром на бројност постмодернистичких нивоа приче.

Оно што је добро јесте то да млади режисерски тандем извлачи максимум из амбициозно постављених сценаристичких идеја, покушавајући да вјештим грађењем атмосфере и напетим сценама убиства, поједностави прекомпликован сценаристички заплет, што уз врло надахнуту глумачку екипу, уједно чини и бољи сегмент филма. Нажалост, без обзира на носталгију, шармантну међуигру старије и млађе генерације глумаца, неколико врло крволочних сцена, оно што је почело као надахнути омаж, полако се претвара у рутинско копирање најбољих момената претходних филмова које, да буде горе публика већ зна, само што гледа нова лица у већ виђеним сценама, уз неизбјежне мобилне телефоне, као симбол новог времена. 

Када знате заплет и када знате расплет, када знате ко ће настрадати у којем тренутку и да ће се убица вратити неколико пута из мртвих, шта нам онда остаје од хорора. Неколико глумачких бравура, пар добрих штосева, неколико занимљиви жанровских референци, хектолитри вјештачке крви и вјероватно нови наставак, који неће бити “Врисак 6”, већ “Врисак 2”, али како се год он звао, не може добацити до кључне ствари.

То је да буде нешто више од просјечног хорор наставка, који пати од мањка свјежих идеја, иако све вријеме тврди да је у питању само повратак базичним основама филма, који  је покренуо франшизу.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.