РЕЦЕНЗИЈА “Викинзи Валхала” (2021) - Варвари у ери клишеа
Наставак ултрапопуларне серије “Викинзи”, назван “Викинзи: Валхала” (Vikings: Valhalla), промијенио је емитерско-продуцентску средину (“Нетфликс” умјесто канала “Хистори” и “Амазон”) и помјерио хронолошки радњу стотинак година напријед, али то није поправило кључне и већ препознатљиве мане ауторског рукописа главног креатора и продуцента Мајкла Хирста.
Творац популарних историјских сага попут серијала “Тјудори”, поменутих “Викинга” или филма “Елизабета”, можда зна привући публику својим радовима, постављеним у слободном и модерном кључу (крв, секс, интриге, уз крајње лабаво придржавање историјских чињеница), али након нове серије, евидентно је да има проблем сценаристичког вођења сопствене приче према убједљивом расплету и финалу.
Слично његовим претходним радовима и ново Хирстово умјетничко чедо, које почиње занимљиво постављеним заплетом и изграђеним карактерима, овај пут смјештено је у еру ратних сукоба викиншких и англосаксонских владара средином 11. вијека, који се боре око енглеског престола, односно у доба постепеног јачања хришћанства у односу на паганска вјеровања нордијске митологије. Но, како радња одмиче, тако гледамо све конфузнији заплет и мотивацију главних јунака. На страну умјетничка слобода у односу на научне чињенице, што је легитимно право ауторског виђења, проблем је и када се и тако фиктивно постављена прича почне губити у лавиринту недосљедности, одсуству елементарне логике и клишеизираних рјешења на прву лопту.
Оно што почиње као ратничка инвазија различитих викиншких групација (Норвежани, Данци, Исланђани, хришћани, пагани итд), жељних освете због покоља њихових сународника у Британији, постепено се претвара у династичке борбе око владарских столица и религиозни сукоб. То је већ опробани Хирстов рецепт сачињен од тајних планова амбициозних вођа, интригама подмуклих дворана, осветом разочараних жена, насиљем фанатичних вјерника уз обиље акције, крви и секса.
То је и даље легитимна жанровска поставка, али легитимност умјесто да добије на снази и аутентичности приче, сваком новом епизодом тоне у рутинерску просјечност и прибјегавање отрцаним сценаристичким формулама, што умјесто катарзичног финала доноси бљутав окус разочарења и израженију апатију према главним карактерима.
Ствар није спасила ни ангажовање искусног сценаристе Џеба Стјуарта (“Умри мушки , “Бјегунац”), за вођу сценаристичке екипе и разраду базичних идеја. Наиме, Стјуратов тим добро функционише у акционом сегменту приче (посебно у прве четири епизоде), али када треба остварити смислену везу између главних ликова и њихове улоге у контексту цијеле приче, брзо крећу стопама свог ментора Хирста и почињу се губити у комплексно постављеним подзаплетима централне приче и трагикомично постављеног расплета посљедње епизоде, симболично назване “Крај почетка”.
Са друге стране, рекло би се и очекивано с обзиром на продуцентску моћ “Нетфликса”, серија визуелно дјелује спектакуларно, уз импресивну сценографију, кореографију и фотографију, посебно у масовним сценама, те сведену и огољену режију која савршено одговара акционом профилу серије.
Ипак, тешко је поправити нешто што у свега осам епизода доминантно нуди утисак већ виђеног, како кроз труле компромисе са идеолошким поставкама тзв. културе отказивања (исфорсирана расна и родна равноправност ликова, километрима удаљена од историјске стварности), тако и кроз серију идејних клишеа (одрастање у сјенци моћног оца, освета због силовања, братска издаја, освета понижене супруге, љигави дворски сплеткарош).
У крајњем збиру, скандинавски варвари у серији спектакуларно ступају на историјску сцену средњовјековне Европе, али умјесто тријумфа дивљег сјеверњачког духа над европском декаденцијом, добили смо колаж визуелно лијепих, али испразних клишеа, те болног пораза слободарског духа пред заводљивошћу конформистичког диктата свеприсутне културе политичке коректности.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
