РЕЦЕНЗИЈА “Уврнута драга” (2024): Љубав боли... и убија
Од уводне шпице филма “Уврнута драга” (Странге Дарлинг) америчког режисера Џеј-Ти Молнера, која почиње логом данас стигматизованог студија “Мирмакс”, кадром главног јунака Демона (Кајл Галинер) који храбро пали цигарету у кадру, док женски глас из офа проговара: “Највећи проблем је сигурност, она живот значи.
И зато те морам нешто питати. Јеси ли серијски убица?”, да би камера поново приказала Демона који дави непознату жену, а потом слиједи лажни текстуални увод о драматизацији истинитог догађаја те постаје јасно да гледамо не баш конвенционалан студијски или стриминг филм актуелног тренутка у америчкој кинематографији.
Оно што слиједи након мистериозног увода, од ефектне уводне сцене плавокосе дјевојке Даме (Вила Фицџералд) која у “слоумоушну” бјежи преко бајковите ливаде праћене звуцима класичне рок баладе “Лове Хуртс” (у извођењу Зи Берг и Кита Карадина), преко изломљене тарантиновске нарације у шест поглавља, до генералне ауторске естетике, која једнако дугује жанровским експлоатацијама седамдесетих, утицајима Новог Холивуда (Пол Шредер и Брајан де Палма, прије свих), независном филму деведесетих и италијанским ђјало трилерима, само додатно потврђује овакво мишљење
Играјући се постмодернистичком естетиком изломљене нарације, Молнер свој филм покреће трећим поглављем, а потом слиједи пето, прво, четврто, друго и шесто, како би додатно појачао ефекат “напетости у ваздуху” и своју откачену причу о серијском убици и његовој жртви, која, испоставиће се, не игра баш по класичним или трендовским трилерским наративима, испричао на крајње неконвенционалан начин.
И мора се признати да његово инсистирање на том поступку (због којег је чак ушао у сукоб са студијом ризикујући отказ), има своју сврху, не само због чувања мистерије око обрта или твиста у заплету који услиједи у другој половини филма, већ и због додатне компресије клаустрофобичне хорор атмосфере у којој се одвија игра мачке и миша двоје гласних протагониста. Сама прича можда и нема дубине да разбије жанровске клише, али праћена мотивима помјерене садомазо љубавне везе, трилерске приче о серијском убици, експлозивним ритмом филма потјере и крволиптећег насиља у маниру осветничких филмова Мајкла Винера и Дона Зигела, она с лакоћом прескаче рампу предвидљивости и досаде.
Користећи више него убједљиве наступе Фицџералдове и Галинера, уз дискретну али ефектну помоћ епизодних ветерана попут Барбаре Херши и Стивена Квиздеја, режисер вјешто претвара мане у предности и свој нискобуџетни филм креира у једно од занимљивијих остварење у рецентној понуди, показујући да се са мало новца (четири милиона долара) уз талентовану ауторску екипу може снимити визуелно прелијеп (сјајан допринос глумца Ђованија Рибизија као сниматеља), глумачки убједљив и ауторски аутентичан филм.
Проблеме донекле изазива што се Молнер као аутор не може одлучити који су му утицаји дражи, они жанровски или они артистички па се како филм одмиче све више труди да буде што више необуздани инди умјетник, а што мање вјешт занатлија, што се нажалост одрази на ритам и атмосферу филма у средњем и финалном дијелу. Играјући се вишком вербализације у првом и другом поглављу, он је прилично разблажио злокобно кувајућу атмосферу вишком разговора па то на тренутак дјелује као “Вуди Ален у трилерском Б-филму” моменат или наглашеним драмским претјеривањем глумаца у епилогу успорава експлозиван утисак акционих дијелова, али ови артхаус моменти креативног самодоказивања не кваре претјерано генерално позитиван утисак.
Играјући се стилом, форматом, дијалозима и ликовима Молнер је свој мали филм избрусио у застрашујући, узбудљив, секси и на моменте прилично дивље храбар кинематографски драгуљ у мочвари политичке коректности, јаловог артизма и блокбастерске безличности, најављујући једну потенцијално велику каријеру.
Оцјена 4
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
