РЕЦЕНЗИЈА “Убица” (2023): Нема човјека, нема проблема VIDEO
Повратничка сарадња Дејвида Финчера, једног од најцјењенијих филмских аутора данашњице, и култног сценаристе Ендрјуа Кевина Вокера (“Седам”, “Игра”, “Борилачки клуб”) кроз адаптацију серије графичких романа, коју је написао Алексис Мац Нолент, а илустровао Лук Жакамон, под називом “Убица”, потврдила је да је Финчер као режисер најбољи када ради са људима који пишу једноставне, али ефектне приче, које он надограђује сликом, глумом и звуком претварајући их у аутентичне драгуље у једноличној униформисаности понуде модерне кинематографије.
Након барокне посвете старом Холивуду “Монк” (2020) и комплексног мелодрамског трилера “Нестала”, лијепо је гледати Финчера како се враћа минималистичким темама кроз причу о професионалном убици чији задатак креће по злу, а коју овај мајстор перфекције слаже као дијелове швајцарског сата око базичног механизма наслијеђеног из предлошка.
Уводећи нас у причу кроз спори, 20-минутни пролог у којем упознајемо анонимног убицу из наслова у, треба ли рећи, беспријекорном тумачењу Мајкла Фасбиндера, аскетског типа који у неком париском стану стрпљиво чека своју мету, радећи јогу, једући хамбургере, перући зубе, слушајући “Смитсе” да снизи пулс и постављајући снајпер за хитац, док нас кроз серију монолога упознаје са собом и својим послом. Брзо постаје јасно да је у питању човјек који себе види као суровог професионалаца, чија су животна правила веома једноставна: Држи се плана, предвиди, немој импровизовати, не вјеруј никоме, не препуштај предност другима, немој имати емпатију, буду неупадљив, ради за новац... Укратко, одради посао, нестани и наплати, километрима далеко од акционог гламура филмских убица попут, рецимо, Џона Вика.
Проблем настаје када се убици деси нешто необјашњиво, а то је промашај мете, што га ставља у непланирано бјекство, док његови послодавци покушавају ријешити настали проблем по омиљеном Стаљиновом методу: “Нема човјека, нема проблема”, шаљући за њим пар његових колега који рањавају његову дјевојку у убичином егзотичном склоништу у Доминиканској Републици. Јасно је да то не може проћи без освете и Финчер свог аскетског типа покреће у осветничку путању кроз Њу Орлеанс, Мајами, Њујорк и Чикаго како би пронашао налогодавца посла и његове сараднике.
И ту Финчер долази на своје, док се Фасбиндер, као неупадљив човјек/дух креће из града у град. Шкрт на ријечима, ефикасан на дјелу, он појачава динамику константно дижући режисерски темпо, док кристално чиста камера Ерика Месершмита мајсторски извлачи максимум из сваког кадра, а музика Трента Резнора додатно појачава језиву атмосферу пратећи титуларног антијунака, злокобно дистанцираног од емоција.
Фасбиндер дословно бриљира у сваком кадру, мртвачки каменог лица, на самој ивици нељудског мира, он стрпљиво иде од трага до трага, од човјека до човјека, остављајући иза себе само лешеве, јер мртва уста не говоре, тражећи, попут сваког професионалца у модерном друштву, оног који плаћа, јер су остали у суштини небитни и лако замјењиви дијелови капиталистичког механизма, који почива на моћи новца. Једнако лако он убија неважног таксисту, свог дугогодишњег контакта и колеге по професији, немилосрдно чистећи трагове за собом, рутински и прецизно, помало досадни тип који, да цитирамо свуда присутне “Смитсе”, зна да је свима трн у оку и не планира да се промијени, осим ако га не оставе на миру да крцка своју крваво стечену зараду.
И ту је већ јасно колико су Финчер и Резнор мајстори свог заната јер саундтрек којим доминирају “Смитси”, бенд који је прославио мушку емотивност у мачоидном свијету осамдесетих, савршено даје музичке шлагворте за дјела човјека који емоција нема, већ само клијенте и мете. Да буде занимљивије, Мориси и друштво једнако употребљиво функционишу у напетим акционим сценама или њиховој контраравнотежи, филозофским промишљањима главног антијунака.
И ако помислите током гледања филма да је убица дефинитивни прототип професионалца без мане и слабости, тог идеалног анонимног службеника у свијету отуђености 21. вијека, сурови Финчер нам у финишу малим трептајем Фасбиндеровог лица ипак даје поразну истину. Убица је ипак само човјек, као и свако од нас, способан да осјећа, што значи и да погријеши. За разлику од Финчера, који луксуз грешке себи ријетко дозвољава. Тачније, прича о хладном, методичном убици, који је вођен строгим кодексом понашања, и која је направљена са препознатљивом педантношћу која дефинише његов редитељски опус, без дилеме је нови тријумф Финчеровог стила и погледа на свијет, провокативан, бескомпромисан и мрачно духовит.
Оцјена: 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
