РЕЦЕНЗИЈА “Три бора” (2022): Хладнокрвно као канадска зима
Моћни стриминг сервис “Амазон” ове се године својом екранизацијом Толкинове књижевне оставштине у виду серије “Господар прстенова: Прстенови моћи” обрукао за све уложене паре (и то велике), али је креативну част спасао низом одличних серија из другог плана, попут сајбер-панк ноара “Периферија” или одличног кримића “Три бора”(Three Pines), који је емитован у финишу претходне године.
Настала по серијалу књига канадске књижевнице Луис Пени, које прате доживљаје Армана Гамеша (Алферд Молина), инспектора у полицији Квебека, серија је под креативним вођством британске сценаристкиње Емилије ди Ђироламо на једноставан и ненаметљив начин извукла најбоље из књижевног предлошка и надоградила га визуелним аспектима телевизијског медија избјегавајући стереотипне замке жанра.
У суштини, серија у осам епизода прати Гамешеву истрагу неколико убистава у градићу Три бора у близини Квебека, док се у позадини провлачи секундарна истрага о нестанку пара индијанских тинејџера, у најбољој традицији мистерија класичног кримића на трагу Агате Кристи и сличних писаца, наравно, пажљиво и вјешто прилагођена модерном времену.
У првом плану је интелигентни и харизматични шеф инспектор Гамаш као централни лик, док његове помоћнике чини тандем неуротичног Жан Гија (Росиф Сатерленд) и самоувјерене нареднице Изабел Лакоста (Ела Мејџ Талфедерс), као његове лијеве и десне руке, те неопходне снажне карактерне противтеже да се цијела прича не би претворила у “шоу једног човјека”. Тројка у првој сезони уз помоћ локалних снага реда, а прије свега ревносне полицајке Никол (Сара Бут), спроводи истраге на први поглед четири неповезана убиства, која се дешавају у идиличној и мирној провинцији франкофанске Канаде. И док Гамаш и његова мала екипа полако рјешавају случајеве, на свјетлост дана излазе и бројне мрачне тајне, дубоко закопане испод пасторалне слике Три бора и канадске историје.
Злочини се у традицији британске крими-школе дешавају без пуно крви, ријетко пред камером, нема јефтине глорификације насиља, док се рјешавање мистерије изводи хладнокрвно, са великим нагласком на мрачну атмосферу, социјалне интеракције и психолошку карактеризацију ликова. Помоћ у тим намјерама аутори су добили од комплетне глумачке екипе, посебно сјајног Алфреда Молине који бриљантно тумачи лик Арманда Гамаша, у правом омјеру суровог професионализма и надахнуте импровизације, расипајући у свом лику чврсти пандурски шарм на све стране, сакривајући болне ожиљке и рањивост властите личности од остатака свијета.
Ништа мање импресиван допринос квалитету серије дали су камера, музика и монтажа, које поигравајући се суровом љепотом канадске природе (шума, зеленило, снијег, хладноћа, мрак, свјетлост) маестрално граде атмосферу скривене мистерије, која цури попут просуте крви испод раскошне визуелне љепоте коју гледамо на екрану, наговјештавајући да свака љепота има и своје ружније лице.
Наравно, тешко је побјећи од жанровских архетипова у кримићу (убиство, мистерија, истрага), али евидентно је да се ауторска екипа трудила да слиједи књижевне идеје Пени, која у својих 18 књига покушава да дубље уђе у вјечну тематику природе људског зла, правде и неправде, злочина и казне, лажи и истине и то је у “Три бора” много уочљивије у односу на многе савремене крими-серије, посебно оне које долазе с друге стране јужне канадске границе. Дефинитивно, једна од бољих крими-серија протекле године и сјајан увод у, надамо се, дуговјечну франшизу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
