РЕЦЕНЗИЈА “Тор: Љубав и грмљавина” (2021): И богови плачу... од смијеха
Комерцијални и критичарски тријумф режисера Таике Ваититија са филмом “Тор Рагнарок” дао му је одријешене руке од стране студија “Марвел” приликом снимања његовог наставка “Тор: Љубав и грмљавина”, што је новозеландски умјетник искористио да направи крајње импресивну диверзију унутар уходаних правила “Марвеловог филмског универзума”.
Играјући се жанровским елементима комедије, он је “Рагнарок” успио да претвори, од класичне и прилично мрачне суперхеројске саге о нордијском богу грома, из прва два филма, у један од најдуховитијих филмова унутар “Марвелове” кинематографије. И ако је неко очекивао да ће се Таика ту зауставити, грдно се преварио. Тачније речено, он је четвртог “Тора” жанровски претворио у прву “Марвелову” комедију, са мрвицама суперхеројске драме, не марећи пуно за очекивања.
Како то функционише у пракси? Па, мора се признати, прилично добро, можда на моменте жанровски неусклађено, али функционално у већем дијелу и крајње смијешно, што је свакако кључно, ако се већ бавите комедијом. Мудро схвативши да је прича о прадавном богу, који витла чекићем и лети са плаштом кроз свемир борећи се са апокалиптичним негативцима, сама по себи комична, Ваитити се дословно пустио са ланаца и дао својој машти на вољу.
Његов Тор је суперхерој у кризи идентитета, ментално и физички сломљен након губитка отаџбине, породице и вјерног чекића Мјолнира, те љубавног бродолома са Џејн Фостер (Натали Портман). Ипак, уз малу помоћ пријатеља у виду Чувара Галаксије и каменоликог Корга, он се вратио у форму, растурајући лоше момке тамо гдје треба његова помоћ, уз музичку пратњу “Гунс Н' Росес” и новим оружјем стормбрејкером, добивши заузврат вриједне награде, попут пара џиновских вриштећих коза (?!).
Ипак, када још један апокалиптични негативац познат као Гор, крвник богова, крене својим некромачем и сјеноликим чудовиштима таманити богове широм галаксије, он мора стати на лопту и потражити помоћ осталих божанстава. Испоставља се да њих, онако бахато божански, није баш брига за његовом спасилачком мисијом, већ се баве припремом оргија, а да буде горе за храброг Асгардијанца, љубав његовог живота Џејн вратила се у његов живот као Моћни Тор, са поново искованим Мјолниром, кријући да умире од рака у људском облику.
Овај кратки синопсис ипак не открива ни дјелић лудила које Ваитити немилосрдно испоручује на публику кроз два сата урнебесне суперхеројске комедије/пародије/мелодраме хард рок фантазије о двобоју богова и моћи љубави. Од чињенице да један “Дизнијев” филм почиње смрћу дјетета (не брините, нико стварно не умире у МЦУ), да би се затим претворио у немилосрдну зезанцију на рачун техника самоспознаје и психоанализе, преко бројних поп референци на рачун акционих Б-класика, слепстик комедија Блејка Едвардса, културолошког глам метал кича осме деценије, видео-игара и мелодрама до отворене пародије суперхеројског жанра из којег сам Тор долази. Ипак, вјешт режисер, талентован сценариста и искусан филмофил попут Таике добро зна стару лекцију да ако неки мит пародирате и покушавате демистификовати, он постаје само већи и јачи.
Наравно, потребно је у том процесу (де)реконструкције знати одржати суманути темпо од почетка до краја, да знате шта требате урадити са глумачком екипом у новом кључу њихових ликова и да не дозволите раскошној моћи и технологији буџета од 250 милиона долара да вам угуши причу и ликове.
Очекивано, филм се визуелно купа у богатству боја, од кич златне до мрачног одсуства свјетлости, којим дословно бомбардује чула публике, додатно заслијепљене гласним саундтреком “Ганса” у кључним сценама и неуморним врисковима горепоменутих коза (сјајна репетитивна гег фора која не може досадити). Једнако ефикасну помоћу аутор има од стране својих глумаца, који дословно бриљирају у комичним елементима филма, од невјероватне хемије љубавног троугла Крис Хемсворт/Натали Портман/Мјолнир, до урнебесних минијатура Расела Кроуа као Зевса или Криса Прата као Старлорда. О Бејлу, када се налази у осветничко-апокалиптичном моду, не треба ни трошити ријечи.
Генерално гледано, “Љубав и грмљавина”, осим повремене неусклађености у режисерском ритму и ауторској поетици, сасвим је добар филм, којем се смијете током већег дијела трајања, док вам озбиљнији дијелови не падају тешко, јер просто речено не трају дуго и нема их пуно. Таман да не заборавите да је ово ипак “Марвелов” суперхеројски спектакл. Остало је само ствар укуса.
Оцјена: 4
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
