РЕЦЕНЗИЈА: “Тихо мјесто 2” (2021): Тихо, тихо, али и даље јако

Двојка је стигла ове године и добра ствар је што је режисер и сценариста Џон Красински довољно талентован и вјешт умјетник, који зна да се иста фора не може продати два пута на једнак начин, већ се колико год добра била, мора надоградити. Наслањајући се директно на причу и визуелну-звучну естетику првог дијела, нови филм заплет о инвазији смртоносних, али слијепих ванземаљаца који реагују на најмањи звук, користи као темељ на којем, уводећи нове ликове и нове подзаплете, подиже степен опасности, клаустрофобије и параноје на још већи ниво од претходног дијела.

Цивилизација је у рушевинама, отац породице Лео Абот (у тумачењу самог Красинског) остао је мртав на крају претходног филма жртвујући се за спас своје супруге и троје дјеце, који се у међувремену покушавају докопати неког релативно сигурног мјеста након напуштања усамљене фарме из првог филма. Успут налијећу на старог породичног пријатеља Емета, сада рушевину од човјека након смрти жене и дјетета, окренутог самог себи, који им пружа привремено склониште након повреде сина Маркуса, али одбија да им помогне да се дочепају других људи и пренесу вијест о слабости туђина на ниске фреквенције радио-таласа. Глувонијема кћерка Реган креће до острва са којег се чује радио-станица, Емет је слиједи како би је вратио, док мајка покушава пронаћи лијекове и спасити рањеног Маркуса, који пази на незаштићену бебу. И ту постаје јасно шта Красински ради као режисер, да би поштовао старо правило “да се наставак не снима ако неће бити већи, напетији и крвавији од првог дијела”. Он сценаристички дијели причу филма на три поднивоа, подижући тако и степен опасности, која је сада усмјерена на троје раздвојених чланова породице Абот на три различита мјеста на којима се крећу, наравно покушавајући да не праве буку у свијету у којем сваки шум може значити смрт.

Овој вишеслојни приступ базиран на принципу “три филма у филму”, уз помоћ одличних глумаца, врхунске камере те сјајне употребе звука, тачније његовог одсуства осим у сценама насиља, функционише мање или више одлично, држећи очи и уши публике усмјерене на екран до катарзичног финала у којем дјеца предузимају улогу спасиоца породице. Ново вријеме једноставно тражи нове људе, а то су они који се најбрже прилагођавају животу у тишини или како то стихови “ВИС Идола” са албума “Чоколада”, лијепо дефинишу: “Тихо, тихо, али јако јако…”

Емили Блунт очекивано и даље бриљира као пожртвована мајка, једнако талентовано парира јој њено двоје филмских клинаца Милисент Сајмондс и Ноа Џуп, док појачање у виду Килијана Марфија као Емета представља више него пун погодак. Далеко бољи глумац од Красинског, он овдје као нови главни мушки лик функционише без грешке, како у драмском, тако и акционом дијелу задатка, увјерељиво прелазећи пут од сломљеног човјека до невољног хероја.

Ипак, нова подјела посла у којој је Красински на себе преузео улогу и режисера и сценаристе умјесто Брајана Вудса (док је глумачки дио сведен на малу флешбек епизоду на почетку), донекле је довела до празних мјеста у причи, посебно у сценаристичком дијелу посла, који на моменте улази на територију клишеа жанра, уз нека непотребна понављања из претходног филма. Поменути пропусти донекле кваре комплетан утисак, али Красински као режисера добро зна, док темпо његовог филма меље гледаоца у жестоком и вртоглавом стилу напада његових чудовишта, мало ће ко обраћати пажњу на ове мале негативне пропусте у синопсису. Судећи по реакцијама публике, која је други филм претворила у први постпандемијски хит на кино-благајнама, они нису имали пуно замјерки, тако да се можемо спремити за “Тихо мјесто 3”. Више него заслужен наставак.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.