РЕЦЕНЗИЈА “The Protege” (2021): Просјечно и рутинско чишћење

Сценариста Ричард Венк (“The Equalizer 1&2”, “The Expedables 2”, “The Mechanic”) обавио је свој дио посла поштено, онолико колико је то било могуће у овако скромној продукцији и уз ограничен домет приче. Правећи од већ давно потрошеног заплета, о професионалном убици по имену Моди (Семјуел Л. Џексон) који на једном задатку усвоји вијетнамску дјевојчицу сироче Ану (Меги Кју) и коју школује за свог насљедника, занатски прилично солидан сценарио за неки акциони Б-филм, Венк не сноси кривицу за нереалне амбиције продуцената и мањак ентузијазма код режисера. Усвојена дјевојчица одрасла је у немилосрдног “чистача”, која у слободно вријеме између два посла држи радњу ријетких књига у, одржава кондицију вјежбајући и плијени своју околину егзотичним шармом, док њен ментор не страда, а она тражећи освету налети на колегу ветерана Рембранта (Мајкл Китон), који је истовремено плаши, али и неодољиво привлачи, јер се, наравно, сродне душе брзо препознају.

И до тада “The Protege” функционише без већих проблема, јер без обзира на клише заплет, ликови су солидно написани, дијалози углавном бритки и духовити, али као што смо већ рекли, нису сви актери овог остварења приступили истим жаром свом дијелу посла, тако да крајњи резултат варира уз превише осцилација у квалитету да би остварио убједљив ефекат на гледаоца. Кембел, који је каријеру често градио на филмовима сличног профила, од Бонд филмова (“Golde Eye”, “Casino Royal”), преко осветничких трилера (“Edge of Darkness”, “The Foreinger”), до акционих спектакла (“The Mask of Zorro”), овдје свој дио посла обавља толико механички да је појам рутински превише узбудљив опис за његов равнолинијски приступ материјалу. Истина, врло бруталне акционе сцене на екрану функционишу солидно, што је, рачунајући ауторово жанровско искуство, потпуно очекивано, али моменти између њих одржавају се дословно у животу захваљујући глумачком труду и међусобној хемији главних актера. Колико су глумци пред камером заинтересовани за своје ликове, толико и филм држи пажњу између двије акционе сцене, док је по свему судећи Кембел своју улогу у тим дијеловима филма свео на функцију човјека који говори рез чекајући крај снимања.

У принципу, Семјуел Л. Џексон (како покварени медо Тед лијепо каже: “црни глумац који се појављује у сваком филму”) улогу кул опасног типа може одглумити прикопчан на болничке апарате и отприлике у том стилу приступа свом задатку, препуштајући врло брзо главни шоу својој штићеници и њеном ривалу Рембранту.

Срећом, убилачки тандем Кју/Китон има довољно талента и памети да себе не схвата превише озбиљно у оваком филму, па се евидентно види да су се забављали на сету, извлачећи максимум емоција из својих прилично предвидљивих рола, одржавајући филм у животу голим глумачким талентом. Ипак, када се они нађу у кадру или, боље речено, изван њега, брзо схватамо да је остатак глумачке екипе испод просјека какав је потребан да се остварење Б-продукције трансформише у нешто више од својих шаблонских продукционих оквира, тако да се и наша заинтересованост клацка у константно промјенљивом ритму Кембеловог акцијаша. Губитак ритма и напетости у неком другом жанру, попут мелодраме или комедије, може се понекад и опростити, али за акциони филм, који у старту пати од мањка идејне свјежине и недовољно јаких имена у кастингу, то је непоправљива грешка, која га брзо баца у воде просјечности.

И то не може поправити ни егзотични шарм главне јунакиње, нити искуство и харизма њених старијих глумачких партнера, макар не у толикој мјери, осим да “The Protege” сврстамо у кинематографски одјељак “Већ виђено”... И то превише пута.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.