РЕЦЕНЗИЈА “The Many Saints Of Newark”(2021) : Нема светаца у Њу Џерсију

Чејс и сарадници, разапети између жеље да, с једне стране, направе достојан увод у једну од највећих и најквалитетнијих серија у историји телевизије и да, с друге, сниме самостално филмско остварење које може функционисати независно од општепознате “Сопрано” митологије, изабрали су најгору могућу опцију и покушали да помире оба ауторска стремљења.

Резултат је, потпуно очекивано, прилично неувјерљив, конфузан и недоречен филм који, да буде горе, само на моменте хвата конекцију са атмосфером и стилом приче којој би, наводно, требало да претходи. Горка лекција коју су Чејс и искусни телевизијски режисер Алан Тејлор научили на овом послу гласи да је снимати серију једно, а играни филм често нешто потпуно друго. Громогласно најављиван као прича о младом Тонију Сопрану и његовом уласку у свијет мафије и злочина, филм је у пракси свео Тонија на епизодну улогу, у којој се Мајкл, син Џејмса Гандолфинија, и поред евидентног труда, не сналази превише увјерљиво, док је главни аспект приче фокусиран на његовог ујака Тонија Дикија Молтисантија у тумачењу Александра Ниволе.

То је, наравно, сасвим легитиман сценаристички правац да се исприча прича у којој су Чејс и његов косценариста Лоренс Конор покушали да поставе низ породичних догађаја, који ће из другог плана обликовати карактер главног јунака култне мафијашке саге. Проблем је што су при томе покушали да направе комплексну биографску причу о породичним, социјалним и друштвеним потресима у Њу Џерсију крајем шездесетих, расним немирима, успону црних гангстера, опадању моћи италијанске “Коза ностре”, те љубавну мелодраму и психолошку едиповску драму испреплетену око судбине Дикија Молтисантија, оца Кристофера Молтисантија, једног од главних јунака серије.

Овако комплексан и слојевит сценарио, са уочљивим вишком ликова, био би изазов и за много искусније режисере од Тејлора, који се није најбоље снашао у реализацији овако амбициозно замишљене приче, лутајући динамиком и темпом кроз неколико жанровских рукаваца са дискутабилним варијацијама у квалитету оног што као цјелину видимо на екрану.

Централна прича о Молтисантију старијем некако и функционише ношена Ниволиним глумачким талентом у портрету лика разапетог између жеље да буде добар човјек, љубави према маћехи, мржњи према оцу и презира према “послу” и “породици”. Но, остали правци у овом сценаристичком лавиринту нису ни близу централне нити, без обзира на то што су се аутори и превише трудили да нам дочарају младе “Сопрано ликове”, познате публици у старијем издању, водећи их често у карикатуру и гротеску тим вишком жеље. Такође, ништа више нису увјерљиви ни са идејом приказа расних немира и буђења црне популације Њу Џерсија из вјековних окова бјелачке потлачености, која у визуелном и глумачком сегменту нема пуно мана, али једноставно речено потпуно непотребно штрчи у односу на остатак радње филма.

Без обзира на то што добар дио глумачке екипе свој посао ради више него солидно или што камера и сценографија прилично увјерљиво дочаравају историјску атмосферу, уз једнако одличну музичку пратњу, у крајњем збиру два и по сата филма једноставно нису довољни да се пренесе прича која има материјала за разраду кроз десетак ТВ епизода. Можда вас препознатљиви црнохуморни моменти понекад насмију или ухватите неку референцу на “Сопранове”, али за публику која се први пут среће са универзумом мафије из Њуарка ово је само гломазна и неувјерљива гангстерска прича збрзаног краја, на далеком трагу криминалистичких филмова Мартина Скорсезеа. Нажалост, Тејлор није Скорсезе, нити су Чејс и остала братија из Њуарка безгрешни, ако су нас “The Sopranos” ичему научили, то је онда да нема светаца у сјеверном Њу Џерсију.

Оцјена 2

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.