РЕЦЕНЗИЈА “Succession”: Губитници и насљедници
Ко ће наслиједити Логана Роја питање је које серија “Насљедници” (Succession), творца Џесија Армстронга, ставља у центар своје приче, а на које и након три сезоне још није одговорено.
Након хаоса којег је произвела конференција за штампу Кендала Роја (Џереми Стронг) и сјајног завршетка друге сезоне ова породично- корпоративна драмска творевина (неки би рекли шекспировска, али у модерном добу), у трећој сезони стигла је до врха сопствене блиставости, те донијела, прије свега један прави вртлог срозавања и уздизања ликова, на путу до свог циља, а циљ је увијек статус, иметак и позиција.
Од прве сезоне “Насљедници” умију да изненаде, а квалитет лаганог зидања темеља за нова, па можемо слободно рећи изненађења у трећој сезони (која је на каналу ХБО емитована од 17. октобра до 12. децембра) показао је да ова серија само може да постане боља.
У вртлогу корпоративног и породичног свијета, свако гази до свог циља, који год он био. Свако је самом себи центар, али свако је у сјени непобједивог Логана Роја (Брајан Кокс).
Све што је, прво Кендал Рој покушао, у побуни против оца, срозало се као кула од карата, а Кен је од манијакалног човјека, који као да увијек живи на ивици (радости, туге, живота и смрти) до краја пао на кољена, доживјевши својеврсно прочишћење у прашини. Попут одметнутог сина, он, уз брата и сестру долази пред оца, само да би све троје добили још један ударац непобједивог Логана Роја. Само, овај пут ударац је био појачан шаком њихове мајке Керолајн (Херијет Волтер), те су тако Кендал, Роман (Кјеран Калкин) и Шив (Сара Снук) потпуно пали на дно, испод очеве сјене. Дјеца, вазда у сукобу око трона, овог пута, неочекивано сложно и уједињено су стала пред аждају. Чак и Роман, који је пијун свога оца, чији глас дрхти од његовог погледа, савладао је самог себе и супротставио се Логану, чак исказавши емоције, односно, тражећи љубав. А како тражити љубав тамо гдје је нема и тамо гдје га нико није научио да воли и буде вољен.
Ту је читава изузетност серије, јер наизглед приказује борбу за милијарде, статус, лагодан живот, али у својој сржи такође приказује различите врсте (невољених) људи, с другачијим поремећајима и пукотинама у сопственој души. То су људи који упркос нарцисоидности коју испољавају и пакости коју носе у себи трагају за љубављу родитеља или макар за тиме да их виде. Чине све, газе преко мртвих, издају једни друге, ходају на ивици живота, полупразних душа, ван додира са стварним свијетом који постоји и ван “Вејстар ројко” корпорације којој су продали све што јесу. Чине све да добију мрву одобрења од оца, а то се никад не дешава.
Дјеца доживљавају потпуно одбацивање, док у игру (јер читав њихов свијет је једна велика игра), улазе неки нови (и стари) играчи. Један од нових ликова, чије планове и намјере тек треба да видимо, је Лукас Матсон (Александер Скарсгорд), а прави вођа игре, бар како је показао крај сезоне је Том Вамбсгамс (Метју Мекфејден), који је одлучио да “склопи пакт са ђаволом”, а на том путу, очекивано, поведе и Грега Хирша (Николас Браун), поклањајући својој супрузи Шив пољубац Јуде, што је била посљедња сцена која је савршено затворила једну од најбољих сезона серија икад.
Од прве сезоне “Насљедници” су уз све продукцијске савршености (којима би, чини се, било могуће посветити читаве књиге) доносили гледаоцима сплет правих (већ поменутих) шекспировских ликова и ситуација, а као свака шекспировска драма, четврта сезона сигурно ће тек да донесе праву трагедију и покаже ко су прави губитници, а ко насљедници, јер у свијету “Насљедника” само једно од тога је могуће.
Оцјена: 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
