РЕЦЕНЗИЈА “Старац” (2022): У пензији је најљепше
Серији великих холивудских звијезда које улазе у свијет телевизијских серија придружио се и ветеран Џеф Бриџис главном ролом у адаптацији романа “Старац” америчког писца техно-трилера Томаса Перија.
У Бриџисовом случају, овај потез додатно добија на тежини, јер је иза глумца трогодишња борба са канцером и одсуство из свијета филма, тако да се повратак улогом ЦИА ветерана који се враћа из “мртвих” гледа кроз призму стварног повратка у живот и глуму.
И без дилеме, његов наступ у овој шпијунској серији представља њен далеко најбољи дио, проблем је што његов допринос не прати једнако адекватан допринос остатка ауторске екипе. Тачније, глумачка игра Бриџиса и Џона Литгоа, као два ветерана прљавих игара америчке владе у Авганистану осамдесетих, јесте оно што колико-толико држи серију на окупу.
Серија просто пати од великих амбиција основне наративне линије, коју креатори пројекта Џонатан Стејнберг и Роберт Левин (творци изузетне пиратске франшизе “Црна једра”) не успијевају да одрже на истом нивоу током трајања прве сезоне, што се додатно истиче неуједначеном режијом појединих епизода и јасно уочљивом разликом у глумачком доприносу већег дијела ансамбла у односу на двије водеће звијезде.
Да буде горе, прве двије епизоде у режији Џонатана Вотса (“Спајдермен” трилогија) функционишу сјајно, упознајемо Дона Чејса, усамљеног пензионера који након болести и смрти супруге живи повучено са два ротвајлера, борећи се са уобичајеним старачким проблемима у вези са здрављем и одржавајући скромну телефонску комуникацију са ћерком. Када му у кућу упадне професионални убица, којег Чејс уз помоћ паса сурово елиминише, постаје јасно да Чејс није баш обичан пензионер, а када откривање леша убице увуче у игру бившег високог оперативца ЦИА Харолда Харпера (Литгоу), постаје јасно да је Чејс, без обзира на године, крајње опасан тип, прилично мрачне и мистериозне прошлости. На његовом трагу се налазе државне агенције, авганистански господар рата и појединци из владе, за које је његов повратак из пензије проблем који је потребно елиминисати једноставним методом “нема човјека, нема ни проблема”.
У тренутку када прича треба да се развије и открије мрачне везе Чејса и Харпера и њиховог окружења, она у сљедеће три епизоде склизне у нелогичност, компликације и бројне недоречености, које треба узети здраво за готово, јер сценаристи тако кажу, док вам здрав разум говори нешто друго. Просто речено, жанр акционог техно-трилера тражи логику и увјерљивост као темељ на којем се развија драмска карактеризација ликова и њихова интеракција, у супротном улазите на територију генеричке акције каква се у стриминг ери штанца на дневној бази.
Режисер Грег Јаитанес додатно квари квалитет и сљедеће три епизоде лоше постављеним односом акције, трилера и драме као жанровских дијелова, док Џет Вилкинсон, задужен за режију посљедње двије епизоде, колико-толико поправља ствар, али наративна и визуелна слојевитост створена на почетку сезоне већ је нарушена и тешко поправљива.
Серију изнад површине и од потпуног потонућа искључиво чува таленат Бриџиса и Литгоуа, али зато допринос Ејми Бренан као Чејсове случајне сапутнице Зои или нашег Раде Шербеџије у још једној роли остарјелог и поквареног руског шпијуна само кваре њихове ионако неувјерљиво постављене ликове.
Оно што је кренуло као напет и мрачан шпијунски трилер у својих седам епизода не успијева да се надогради у нешто више од тога. Напротив, како се серија развија, постепено тоне у рутински просјек и отворено финале, које је можда зарадило другу сезону, али захваљујући шарму и харизми старца Бриџиса, што, уз дужно поштовање, није довољно за упечатљивије истицање у години никад јаче конкуренције.
Оцјена 2
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
