РЕЦЕНЗИЈА "Spencer"(2021): Тужна бајка о поп принцези
Цијењени чилеански режисер Пабло Ларајн, за свој други филм на енглеском језику "Spencer"(2021), поново је изабрао жанр биографске драме, у којој је поново централни лик женска фигура важног историјског карактера и трагичне судбине, само што се након Џеки Кенеди из филма "Jackie" из 2016. године сада дотакао живота принцезе Дајане.
О народној принцези, како су називали покојну Дајану Спенсер, бившу супругу принца Чарлса, након њене трагичне смрти снимљено је много играних и документарних филмова и серија, али њена судбина и даље интригира како свјетску јавност, тако и бројне филмске умјетнике попут Ларајна. Истина, његов филм није класична "bionic" прича, већ се, као и случају Џеки Кенеди, сценарио Стивена Најта заснива на три дана у животу главне јунакиње, кроз "фикцију базирану на стварној трагедији", како је опрезно најављено на почетку уводне шпице и самим насловом филма базираним на њеном цивилном презимену, јасно представљајући намјеру аутора да понуди интимни, огољени портрет једне личности о којој се већ све зна.
Претходним филмом режисер је успио да покупи три номинације за "Оскара" и брзо постаје јасно да сличне амбиције гаји и са новим остварењем, што је уједно извор доброг дијела његових врлина, али и неколико важних мана. Епска тема о историјској личности, уз упечатљиву глумачку екипу и визуелно добро стилизовану атмосферу епохе, зна се, одавно је омиљени материјал Академије за филм. Ова, одређена прорачунатост у режисерском плану, уз евидентан вишак жеље код ауторског тандема да се додатно појача слојевитост и дубина, кроз невјешто убачене елементе психолошког трилера и друштвено ангажоване драме, непотребно развлачи филм преко оптималне границе трајања.
Ларајн већ у уводним минутима, мајсторски попут искусног шахисте, поставља фигуре на таблу за своју узнемирујућу биографску драму. Прво иду математички сложени кадрови доласка краљевске пратње (обезбјеђење, кувари, собарице итд.), која дисциплиновано попут војске стиже у дворац Сандрингем у Норфолку, припремајући га за краљевску прославу Божића 1991. године, да би затим на сцену ступила Дајана (Кристин Стјуарт), са изгледом глумице из спотова група "Дуран Дуран" или "Wham", возећи сама кабриолет "порше" и лутајући околним путевима, каснећи и нервирајући краљевско особље својим бунтовничким понашањем и одсуством било каквог интереса за дворску традицију. И брзо постаје јасно да је гламурозна и крхка Дајана изгубљена душа у свијету крутих правила и конзервативних идеала династије Виндзор, гдје се породичне тајне крију иза навучених завјеса и гдје се поразумијева да је дужност важнија од осјећања. Измучена притиском јавности, брачним невјерством свог мужа и разочарана својом судбином лијепог украса у златним кавезима краљевске породице, она на прославу долази само због својих синова Вилијама и Харија, али не жели да игра по дворским правилима и нормама, што додатно појачава притисак краљевског особља и чланова породице.
Менталну измученост њеног лика додатно потцртавају одлична музика Џона Гринвуда, фантастични костими и сценографија, креирајући пригушену атмосферу сталне напетости, која иза спољне љепоте и гламура крије друштвену трулеж и прилично напукле односе између чланова краљевске породице. Ипак, како филм одмиче, Ларајн у свој причу уводи све више трилерских, скоро хорор елемената, кроз кошмаре и фанастичне снове и визије, који опсједају и муче његову јунакињу, што визуелно дјелује упечатљиво, али прилично квари централну нит приче, реметећи минималистички ритам и добро ухваћену клаустрофобичну атмосферу прве половине филма.
Срећом, ствари се, макар на филму, враћају у позитивном смјеру, упечатљивим и позитивним крајем, који додатно потцртава стварну трагедију живота принцезе од Велса, те изузетно маестралном ролом Кристен Стјуарт, која након дугог бијега од улоге одигране у "Сумрак саги" напокон добија лик у којем може показати свој таленат и побјећи од статуса тинејџерског готик секс симбола. Она Дајану стварно мајсторски интерпретира, без театралности и претјеривања, како би се допала љубитељима методске глуме, али одмјерено и вјешто градећи свој карактер, како физичким наступом, тако и вјешто дочараном емотивном палетом расположења свог лика.
Генерално гледано, да је Ларајн причу задржао на базичним елементима, без претјерано конфузног и збрканог покушаја да се додатно појача комплексност и слојевитост заплета у средишњем дијелу филма, уз надахнутог композитора и глумачки ансамбл, те упечатљив допринос камере, могли смо у крајњем скору имати један од најбољих, а не само солидно успјешан кинематографски допринос бајци о животу и трагедији поп принцезе, рођене и сахрањене као Дајана Спенсер.
Оцјена: 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
