РЕЦЕНЗИЈА “Сјеверњак” (2022): Достојно Валхале
Трећи филм у каријери америчког режисера Роберта Егерса под називом “Сјеверњак” његов је први улаз у воде А продукције, након два независна, нискобуџетна дјела “Вјештица” и “Свјетионик”, и добра је ствар што је он свој деби у свијету великих буџета искористио на квалитетан начин, са више позитивних него негативних утисака.
Његова екранизација старих скандинавских средњовјековних сага о освети, које су наводно послужиле и Шекспиру за стварање “Хамлета”, брутална је прича која је километрима далеко од театралности визија енглеског барда, али и свега другог што се тренутно може гледати у модерном Холивуду.
Писан заједно са исландским сценаристом и музичарем Сјоном, сценарио “Сјеверњака” је мрачна прича о дванаестогодишњем викиншким принцу Амлету, којег издаја стрица Фјолнира оставља без убијеног оца краља Аурандвила и отете мајке Гудрун, док он спас тражи у бјекству у непознато. Десетак година касније он је члан ратничке дружине берсеркера, која сурово коље и роби словенска племена по пространству данашње Русије. Од невиног дјетета он је постао сурови ратник, без милости и осјећања, којег кроз живот покреће бијес храњен хладним горивом освете и мржње док га случајни сусрет са славенском видјелицом/вјештицом (сјајна минијатура пјевачице Бјорк) поново усмјерава на извор његових животних невоља. Покреће га на одлазак на Исланд, гдје у прогонству сада живи његов мучитељ Фјолнир окружен породицом, шачицом вјерних ратника и робова.
Маскиравши се у роба на Фјолнировом имању, он уз помоћ словенске заробљенице Олге почиње остваривати план о освети, сијући током ноћи страх и терор међу становницима Фјолнирове фарме, али врло брзо открива да ствари нису постављене онако како је он то видио дјечијим очима.
Сама прича стара је колико и људска раса и није само везана са простор који је инспирисао Егерса, али је обилно нахрањена, како скандинавском митологијом, тако и утицајем усмених предања која у великој мјери одређују визуелни и идејни утисак филма. Крајњи резултат је, без обзира на то што се види раскош продукције тешке 90 милиона долара, прилично помјерен, чудан, мистичан и насилан филм, који више дугује “Конану”, режисера Џона Милијуса или Егерсовим хорор коријенима, него Шекспиру или модерним, трендовским тумачењима нордијске историје попут серије “Викинзи”.
Окренувши заплет у врло занимљивом преокрету који Амлету открива да су насиље и несуровост били покретачи пада његовог у машти идеализованог оца, док је љубав била покретач његовог злогласног стрица, њега на крају ставља у бизарну ситуацију да љубав умјесто мржње постаје мотив његове освете, иако су испоставља да су посљедице у оба случаја једнако трагичне.
Можда Егерс у свом трећем филму као сценариста на моменте губи креативну битку под притиском великог студија “Јуниверзал”, али као режисер он и даље бриљира у уникатно визуелном стилу и дивљем ритму филма изграђеном од сировог физичког покрета, сурових клаустрофобичних слика природе, шокантних хорор призора насиља и језиво осликане мрачне атмосфере епохе.
Маестрална употреба камере (стални Егерсов сниматељ Јарин Блашек), фотографије и музике (Роберт Каролајн и Себастијан Гензбург) праћена је експресивним доприносом главног глумца Александра Скаргорсда, који се кроз филм креће као ходајућа планина мишића покривена блатом и крвљу, незаустављиво сијући смрт на свом путу, док му ништа мање импресивно парирају натурална етеричност Ање Тејлор Џој као Олге, хладна дистанцираност Никол Кидман као Гудрун и потиснута енергичност Клаеса Банга као Фјлонира.
Неки појединачни моменти, попут сцене напада Викинга на словенско село или Амлетово освајање злокобног мача Ноћне оштрице у могили можда превазилазе квалитетом филм као цјелину, али “Сјеверњак” је и даље немилосрдан, дивљи и бруталан филм освете, који има мало упоредивих пандана у модерном филму.
Треће остварење у Егерсовој каријери импресивно балансира на танкој граници између висцералне естетике Б акцијаша, нискобуџетног фолк хорора и скупог спектакла, док га красе неочекивана сценаристичка рјешења, визуелно-звучна раскош и упечатљив глумачки допринос. Можда нема неспутану ауторску слободу и усредсријеђеност прва два Егерсова филма, али без обзира на одређене компромисе, он храбро разбија жанровску предвидљивост и политички коректну досаду холивудске А продукције, нападајући животињском силином својих јунака примарне инстинкте публике.
Оцјена 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
