РЕЦЕНЗИЈА “Сахрана” (2023): Смрт је њихов посао VIDEO

Са једне стране, премала доза фикције може филм претворити у натуралистички документарац тежак за гледање, док превелика доза фиктивног урушава аутентичност и могућност идентификације са ликовима.

У случају филма “Сахрана” (Burial), тај проблем срећом је минималан, јер стварна прича у доброј мјери надмашује фикцију, чинећи идеалан предложак за екранизацију, која, наравно, у крајњем резултату зависи од талента умјетника који су стали иза ње. Базирана на новинарском тексту о суђењу поводом тужбе мале погребне фирме у власништву Џеремаје О'Кифа (Томи Ли Џонс) из Билоксија у Мисисипију против моћне погребне корпорације “Левин група” ова судска драма у режији Меги Бетс има заплет, који тешко да би могао смислити и најталентованији холивудски сценариста, иако, писац Даг Рајт, који је са Бетсовом написао предложак, има веома добру репутацију укључујући “Пулицерову” награду и награду “Тони” у свом власништву.

Изворни материјал о борби погребног Давида против погребног Голијата не само да потврђује тезу да је и смрт у капитализму добар посао, већ уз зачине у виду ексцентричног црног адвоката Вилија Гарија (Џејми Фокс), тешког расног бремена америчког југа, одштете тешке 100 милиона долара и напетих адвокатских обрачуна,  једноставно чини идеални предложак за изградњу напете судске драме, који је ношен мајсторском глумом и одличном камером, била на један корак до врхунског филма.

Утисак квари сценаристичка прича која се саплиће у финишу кроз помало исфорсирану расну агенду на рачун драме у судници, као базичног мотива на којој остварење функционише, али и даље је то узбудљив и забаван филм који у мору униформисаних продукција у распону од гломазних блокабстера до херметичних артхаус драма, својом традиционалистичком драмском поставком представља занимљиво освјежење.

Тамо гдје прича калкулише и прави непотребне компромисе, глумачки ансамбл под вјештим вођством Бетсове извлачи максимум из својих карактера, дајући им црте филмског гламура и херојску епику њиховим поступцима. Томи Ли Џонс бриљира у још једној роли породичног човјека и тихог америчког јунака, док Џејми Фокс у својој роли ексцентричног и брбљивог адвоката Герија није овако био убједљив од филма “Реј”.

Једнако главним ведетама филма свој посао обавља и споредни ешалон од ветерана Алана Рика као бијелог јужњачког адвоката, прилично непожељне прошлости у модерном демократском добу, затим талентованог Мамодуа Атиа као Хала Докинаса, црног адвоката у успону који не дозвољава да га прогутају адвокатске ајкуле око њега, до Билија Кемпа као похлепног менаџера Рејмонда Ловена, пословног човјека који не види било какав етички проблем у томе што црној сиротињи узима посљедњи новчић из џепа за сахрану најмилијих, док једе јастоге на јахти од 25 милиона долара.

Камера француске сниматељке Марисе Алберти маестрално функционише на свим визуелним нивоима филма, од камерне судске атмосфере и кичастих сценографија Вилија Герија до прекрасних, сунчаних крајолика Мисисипија које спаја у функционални визуелни идентитет, надограђујући причу у сваком погледу.

Јасно је да ова филмска прича мора пратити оквир стварних догађаја и да ће на крају похлепна корпорација пасти на терену којим је годинама суверено владала захваљујући новцу и скупим адвокатима, али је Бетсова мудро схватила да у овом случају њен филм мора бити у служби реалности како би на крају добили причу, која ће вас натјерати да схватите да мали понекад могу побиједити велике у стварном животу, а не само на филму који истина финансира “Амазон”, моћни краљ свих корпорација модерног доба.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.