РЕЦЕНЗИЈА “Прошли животи” (2023): Обична љубавна прича VIDEO

Способна да у исто вријеме испоручи узбудљиве акционе трилере, аутентичне криминалистичке филмове, напете хороре, маштовиту фантастику, провокативне друштвене драме или надахнуте мелодраме попут филма “Прошли животи” (Past Lives). Истина у овом случају ријеч је о јужнокорејско/америчкој копродукцији, у режији талентоване Канађанке корејских коријена Селин Сонг, која је у свом дебитантском дугометражном филму показала креативност и таленат какав се ријетко среће и код далеко искуснијих колега.

Селин, овдје у улози режисера и сценаристе, полази од стандарда, које су поставили филмови из трилогије “Прије сумрака/свитања”, “Изгубљени у преводу” или “Вјечни сјај непобједивог ума” (са директном референцом “овај филм мораш погледати”…) али чији се коријени порежу дубље до радова великана мелодраме попут Хала Ешбија, Френка Капре или Били Вајлдера, али ни у једном моменту Сонгова не робује нормама својих узора, већ их користи да створи аутентичан ауторски рукопис у великој мјери базиран на властитом животном искуству.

Причу о двоје људи Нори (Грета Ли) и Хае Сунгу (Тео Јо) у три животна периода од дјетињства преко двадесетих до тридесетих година живота и њиховој судбинској повезаности у различитим фазама живота, могла се лако претворити у патетичну и банализовану филмску романсу, али је Сонг једноставном причом, надахнутом глумом и ефектном режијом, направила дирљиву и емотивну романтичну причу каква се не среће често у модерном филму.

Филм почиње од наивне љубави двоје школске дјеце, која се брзо раздвајају када се породица дјевојчице Најонг одсели у Канаду, гдје она мијења име у Нора, потом се развија даље преко онлајн везе двоје студената 12 година касније која брзо пуца усљед физичке раздвојености на два континента, да би стигао до свог климакса физичким сусретом двоје 30 годишњака, гдје је Нора сада срећно удата жена, а Хае добродржећи усамљеник посвећен послу, који стиже у Њујорк да види пријатељицу и љубав из дјетињства и младости.

Иако у овом моменту у љубавну причу улази и други мушкарац, Норин супруг Марк (Џон Магаро), ауторка не одустаје од своје тихе емоционалне поетике и не преви драматичне преокрете, правећи рецимо предвидљиви заплет о љубавном троуглу, већ причу развија у смјеру којим је кренула од почетка кроз приказивање љубавне везе двоје људи за које судбина има друге планове у овом животу. Најјаче оружје Сунгове су бриљантно написани дијалози у којим свака ријеч има своје мјесто и значење и врхунска глума главних протагониста, који плијене својом минималистичком сведеном глумом, гдје сваки покрет лица и очију или изгорена реплика граде хемију између њих на нивоу тињајуће експлозије емоција.

Ово стварно јесте како, Норин бијели, амерички муж каже “сјајна прича у којој би он по вокацији био негативац, који стаје на пут љубави из дјетинства” да је ово мање квалитетан филм, али “Прошли животи” су обична љубавна прича о љубави која ће остати обична, али тиме ништа мање важна и значајна.

И док у финалној трећини филма Нора и Хое шетају препознатљивим пејзажима Њујорка међусобно разговарајући, иако у њиховом односу далеко више говори оно неизговорено, иако се стално очекује моменат када ће њихове платонске емоције постати нешто више, то се у овом филму не дешава. За разлику од рецимо “Изгубљени у преводу”, овдје се у завршној сцени чекања таксија којим Сунг напушта Њујорк и Нору, не дешава ни посљедњи пољубац, који виси у ваздуху, веће само невјешт, али искрен загрљај двоје људи који се враћају својим животима, чекајући прилику да се њихова веза оствари у неком од других или како то ауторка сама каже прошлих живота.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.