РЕЦЕНЗИЈА Просјек достојан шамара
Било би занимљиво наћи се у кожи режисера Антоана Фукое на посљедњој додјели “Оскара”, када је схватио како се његови амбициозни планови око историјског спектакла о ропству “Ослобођење”, тешког 120 милиона долара, руше као кула од карата због импулсивне одлуке његовог главног глумца и продуцента Вила Смита да одбрани част супруге са неколико шамара по лицу колеге и водитеља церемоније Криса Рока.
Да ли се славни глумац превише уживио у улогу бунтовног роба Питера или је просто у питању његов кратак фитиљ, не знамо, али чињеница је да је након тога Смит постао “персона нон грата” у јавности, а да је филм након неколико биоскопских пројекција у октобру завршио, уз тихо игнорисање медија, на стриминг понуди сервиса “Епл”.
У сваком случају, искусни Фукоа можда је и добро прошао захваљујући Смитовом темпераменту, јер његов филм, без обзира на импресиван буџет, велике амбиције, трендовски подобну тему и велику звијезду у главној роли, није ни близу остварења које нуди квалитет адекватан великим очекивањима аутора. Прецизније, више дјелује као програмски снимљен памфлет на дату тему него као профилисан ауторски рад човјека који у својој филмографији има ремек-дјела попут “Резервних убица”, “Дана обуке” или “Еквилајзера”. Можда су намјере Фукое и Смита биле мотивисане племенитом идејом да створе кинематографски омаж сопственој историји и болној историји своје расе у Америци, али начин на који су реализовали сценарио Вилијема Колиџа није се показао као најбоље рјешење за остварење њихових високих циљева.
Наиме, прича инспирисана истинитом судбином црног роба по имену Гордон (за потребе филма промијењено у Питер), који је током грађанског рата побјегао на слободу преко мочвара Луизијане до града Батон Ружа који су држале трупе Уније, својим инсистирањем на историјској аутентичности у старту је ограничила маневарски простор ауторском тиму. И да буде горе, док се заплет држи стварне судбине бунтовног Питера, он функционише пристојно, посебно током мучног бјекства преко мочваре, гдје Фукоа поставља огољен наратив кроз библијски двобој двије личности, Питерове која жели слободу и окрутног ловца на робове Фазела (Сем Фостер) као друге личности која ту слободу види као крај сопственог постојања. Проблеми настају када се Питер дочепа слободе, а филм се из егзистенцијалне историјске драме одједном претвори у фиктивни акциони спектакл, у којем дојучерашњи роб и бјегунац постаје ратни херој који пут до свој породице крчи пушком, бајонетом и америчком заставом изнад себе уз обиље пригодних декламовања на тему слободе и демократије.
Истина, визуелно то дјелује доста импресивно приказано, потпуно у складу са репутацијом Фукое као мајстора за акцију, али драматуршки су ови жанровски прелази изведени нелогично и конфузно, што додатно потцртава позадински морализаторски тон приче који дословно главне карактере у другом дијелу филма своди на карикатуралне фигуре, кварећи већ формирану перцепцију о њима.
Раскорак између почетних идеја “Ослобођења” и њихове реализације на екрану можда би дјеловао мањи да је Фукоа имао контролу над наступом главне звијезде, али, нажалост, није, па видно смршали Смит (с јасно уочљивим оскаровским амбицијама) својим театралним и драматичним глуматањем, како прича одмиче, подсјећа на фанатичног проповједника аболиционизма који досадним декламовањем о слободи, достојанству и Богу баца у запећак стварну трагедију и ужас робовласништва, више него вјеродостојно приказаног у првом дијелу филма.
Оно што је људски елемент (сценарио, режија и глума) продукције покварио, донекле спасава технички сегмент, посебно испрана фотографија Ричарда Ричардсона и увјерљива костимографија иако то, у крајњем скору, филм само држи у сувом просјеку, недостојном, како репутације аутора, тако и приче коју је желио да оживи на екрану.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
