РЕЦЕНЗИЈА “Причај са мном” (2023): Уђи и преплаши ме

Серију тих занимљивих хорора (“Вјештица”, “Мидсомар”, “Тихо мјесто”), који без проблема држе пажњу публике и покривају своје буџете, наставио је и хорор “Причај са мном”, иза којег стоји аустралијски братски тандем Дани и Мајкл Филипу, док је дистрибуцију након успјеха на “Санденсу” преузео култни студио “А24”.

Ријеч је о два свјетски позната јутјубера поријеклом из Аустралије чију страницу “РакаРака” прати скоро седам милиона пратилаца и који су већ својим дебитантским играним филмом показали да имају вишак талента и идеја који лако могу бити претворени у велику каријеру ако наставе у овом смјеру. Сама прича прати групу пријатеља средњошколаца спремних да се забаве током само наизглед једноставног кућног окупљања призивајући духове, што дјелује више као сиже неке тинејџерске комедије него хорора. Једна од њих је и главна јунакиња Мија (Софија Вајлд), дјевојка која је остала без мајке која се предозирала таблетама, а емотивно је удаљена од свог оца, а ни остатак њеног друштва није претјерано склон емпатији и блискости. Током једне забаве сазнају да уз помоћ мистериозне балсамоване руке, коју прати језива предисторија претходних власника, могу да призивају духове, а Мија, коју прогони мајчина смрт, без превише размишљања хвата руку упућујући јој кључне ријечи: “Причај са мном”, схватајући убрзо да њено тијело жели да преузме непознати дух, који чека позив ријечима: “Уђи у мене”.

Брзо постаје јасно да је централна тачка филма управо та језива испружена рука, комад меса украшен тајанственим симболима, око које аутори мајсторски праве остатак хорора, који се можда дотиче “озбиљних” тема попут отуђености, усамљености и мањка комуникације међу дигиталном генерацијом, али при томе они немају намјеру да било коме држе моралне придике о безосјећајности миленијалаца или, далеко било, да држе лекције о експлоататорској култури дигиталне ере.

Браћа Филипе јасно и циљно праве хорор филм, који у први план ставља атмосферу и ликове, док у позадини дискретно граде оштру сатиру на рачун генерације и времена унутар којег стварају. И није потребно бити претјерано мудар или бити велики познавалац хорора да схватите да након лаганог увода у првој половини филма, у којем пратимо групу прилично глупавих, неосјетљивих и окрутних клинаца који одлуче да се поиграју са смрћу, духовима и паклом како би снимили још један атрактиван “стори” за мреже или покупили који лајк више, слиједи крвави и језиви расплет у којем ће глупава тинејџерска игра и испразно доказивање постати окрутни плес натприродне страве и ужаса.

И кад мртви добију прилику да уђу у живе, нису неки добри духови попут Патрика Свејзија или Каспера, који желе да помогну својим живим сродницима, већ окрутни и зли мртваци који желе насиље, крв, дијелове тијела и душу своје жртве, без милости. Када Мија вођена опсесијом према умрлој мајци напокон дође у контакт с њом, неће добити утјеху или мајчински савјет, већ крвожедног демона који кроз њено тијело сије смрт на језив начин, а кад напокон завири у свијет мртвих, гдје је одвучена душа једног од њених пријатеља Рајлија (Џо Бирд), видимо гротескно мјесто ужаса налик на изопачене гнусне верзије Бошових слика пакла.

Начин на који браћа Филипу режисерски извлаче максимум из сценарија написаног у сарадњи са Билом Хинзманом фасцинира вјештином и упечатљивошћу. Чињеница да њихова идеја није претјерано оригинална или да нису имали велики буџет њих није омела да причу о духовима претворе у мајсторску међуигру слике, тона и глуме која напада сва чула и интелект публике. Ово је паметно написан, одлично глумљен и ефектно режиран хорор филм, који се поиграва емоцијама, реакцијом и умом публике као вјешт луткар с луткама, а деведесет минута филма пролети у трену до можда предвидљивог, али ефектног краја. И како правила жанра захтијевају, наставак слиједи, а остаје да видимо да ли ћемо добити једнако страшан, језив, немилосрдан и интелигентан хорор попут оригинала.

Оцјена: 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.