РЕЦЕНЗИЈА “Прави детектив: Ноћна земља” (2024): Сахрани пријатеља VIDEO
Требало је да прође десет година, десетак персоналних ломова у ауторској екипи и два покушаја да се једна од најзанимљивијих телевизијских серија 21. вијека избори са насљеђем прве сезоне.
Наравно јасно је да говоримо о серији “Прави детектив”, која је првом сезоном, креираном од стране писца и сценаристе Ника Пицолата, тектонски уздрмала свијет телевизије 2014. године, али је успјехом и контроверзним приступом криминалистичком жанром поларизовала публику и струку. У сљедеће двије сезоне Пицолато, без обзира на труд и идеје, није успио ни да понови, а камоли надмаши успјех прве сезоне свог остварења, што је на крају довело до тога да је изгубио позицију шоуранера у корист мексичке режисерке и сценаристкиње Исе Лопез.
Испоставило се да је долазак Лопезове на чело креативног тима уједно била добра и лоша ствар, пошто се четврта сезона “Ноћна земља” (True detective: Night Country) успјела ријешити баласта прве сезоне, али је представила нове пропусте унутар властите поставке приче.
Лопезова је, по сопственим ријечима одлучила да крене од почетка и да направи антипод првој сезони, тако што је умјесто вреле, знојаве и мушке Луизијане, радњу поставила у хладну, мрачну и женску пустош Аљаске. Главни тандем су детективка Лиз Денверс (Џоди Фостер) и полицајка Евангелина Наваро (Кали Реис), које током поларне ноћи у малом, од Бога и људи заборављеном, градићу Енису, у залеђеној и мрачној пустоши Аљаске истражују језиво убиство осам припадника истраживачке поларне станице. Већ од првих кадрова пада дуге ноћи и страдања ирваса, који се стапају са уводном шпицом ношеном сабласним сликама и шапутавим гласом Били Ајлиш из пјесме “Bury a Friend”, постаје јасно да је ово заокрет од 180 степени у односу на прву сезону. Прије свега савршено креираном хорор атмосфером, која више дугује Линчовом “Твин пиксу”, Карпентеровом “Створу” или Скотовом “Ејлијену”, него Пицолатовим идејама, али и окренутом наративном поставком, која иде наглашено женском и друштвено ангажованом линијом заплета. За разлику од прве сезоне, овдје су жртве мушкарци, док се јунакиње осим истрагом убиства, за разлику од мистериозног педофилског богаташког култа из прве сезоне, боре са притиском крупног капитала оличеног у управи рудника, који систематски уништава околину и становништво Ениса, у трци за профитом.
И даље је то серија која у базичној поставци спаја тврдокувани кримић, натприродни хорор и егзистенцијалну драму, само што су проценти у том тројству постављени у новом омјеру, који је Лопезова искористила да постави своју верзију серије, што је уједно извор побољшања, али и мана.
Прије свега одлука да сама понесе терет креативног лидера, сценаристе и режисера није се показала као најбоље рјешење. Лопезова бриљира као режисер и постављач кључних мотива, али њихова сценаристичка разрада болује на моменте од вишка подзаплета и ликова, за чију детаљнију разраду није било времена и простора у шест епизода. Посљедица тога је недореченост и губљења фокуса са базичне поставке злочин – истрага - однос два детектива, али са друге Лопезова као режисер маестрално користи сабласну пустош, ледом и мраком окованог Ениса, да једнако надахнутом асистенцијом глумачке екипе или употребом музике диже суспенс до тачке кључања. Уживање је гледати како њена камера сваки природни ефекат леда, снијега и мрака претвара у језиви мозаик клаустофобичне пустоши којом тумарају њене јунакиње, покушавајући да схвате шта је осам одраслих мушкараца отјерало у језиву смрт у поларној пустоши или како добро познате хитове поп музике претвара у сабласни соундтрак, којим потцртава лудило и изолованост у кључним сценама. Причати о томе како Џоди Фостер бриљира као врхунска полицајка тешке нарави, уништена личним трагедијама (смрт дјетета, развод) тражећи утјеху у алкохолу и сексу на брзину, док јој Рајсова савршено парира физичком робусношћу појаве и менталном крхкошћу психе, просто је траћење времена, јер ако ово није врхунска глума, онда не знамо шта је.
Можда Лопезова губи понеку нит своје приче, можда понекад јефтино кокетира са митологијом прве сезоне (од пива “Lone Star”, преко мистериозних кругова до духа Тревиса Кола, оца Растија Кола), али храброст којом се ухватила у коштац са насљеђем серије, разбила га у парампарчад и поново саставила у аутентичном кључу те га мирно довела до најбољег финала у све четири сезоне серије, мора се поштовати.
Оцјена 4
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
