РЕЦЕНЗИЈА “Полицајац са Беверли Хилса 4: Аксел Ф”: Стари другари и осмијех од милион долара

Филм “Полицајац са Беверли Хилса 4: Аксел Ф” (Беверлy Хиллс Цоп: Аџел Ф) је откупљен од стране “Нетфликса” и директно пуштен на стриминг без биоскопске дистрибуције, што је прилична штета за остварење које је у суштини од старта конципирано као врхунска “поп-корн” забава за биоскопе, али чије су паре, његова је и музика, па је четврти дио приче о полицајцу из Детроита залуталом на Беверли Хилс, одмах био доступан претплатницима стриминг дива, који су га брзо поставили на прво мјесто гледаности.

Такође врло брзо постаје јасно да је вријеме оставило трага на Едију Марфију, али да његов расни комичарски шарм и даље сјајно функционише испод мало нарушене спољашности и да његов осмијех од милион долара још може изнијети филм у којем је он главна звијезда када има праве људе испред и иза камере. У случају четвртог наставка франшизе, нажалост овај посљедњи аспект продукције, ријешен је половично, што на моменте квари уживање гледалаца, али на сву срећу не толико да остави горак укус разочарења код поштовалаца.

Старо правило да је филм добар онолико колико је добра његова прича и њен приповједач, никад није било очигледније, него у случају “четворке”, гдје већина проблема долази из угла писца и приповједача, тј. сценаристе Вила Била и режисера Мајка Молоја, који су свом задатку пришли превише рутински, кроз индустријализовану реинтерпретацију насљеђа првог филма у серијалу. Нажалост они нису оригинални сценариста Данијел Петри Јуниор, а још су мање оригинални режисер, генијални мајстор филма Мартин Брест, који су у свом филму поставили магичну формулу забавног микса кримића, акције и комедије, кроз експлозивни судар контрадикторности карактера становника Детроита и Беверли Хилса у поставци кључних ликова.

Далеко од тога да се Бил и Молој нису потрудили, све је ту, укључујући моћни џеп Брукхајмера и “Нетфликса” (око 140 милиона долара буџета), расположен за повратак Марфи, солидна глумачка појачања попут Гордона-Џозефа Левита (детектив Боби Абот), нешто мало мање солидне Тејлор Пејџ (Џејн Фоли/Саундерс) и Кевин Бејкона (Капетан Грант) те старих другара Џона Ештона, Пола Рајзера, Едварада “Судије” Рејнолда, који искусно понављају своје роле, али просто филм “штека” на заплету, односима између главних ликова и мањку духовитих реплика да би Аксел Фоли извео повратак у великом стилу достојан свог врцавог карактера из оригиналног филма.

Након првих пола сата јасно је куда води заплет у вези са криминалистичком истрагом и подзаплет због односа Аксела и његове отуђене кћерке Џејн те да ће се хумор свести на таленат Марфија да своје реплике претвори у духовите штосеве, што би се можда дало и опростити да је Молој довољно вјешт да подигне динамику и да причу спакује у прихватљив тајминг, али 118 минута његовог филма, просто речено, дјелује превише дуго и развучено за материјал који би се брз проблема могао спаковати у рецимо пристојних 90 минута.

Када се угуши порив за поређењем између славне прошлости првог дијела франшизе, просјечности другог и промашености трећег дијела те мањка ауторске храбрости новог филма, добије се непретенциозно жанровско остварење које би некад било дио љетног  биоскопског репертоара, али је сада у складу с духом времена директно завршило на стримингу, гдје критика има мало утицаја, а публика већ бира по свом укусу и расположењу. Судећи по рејтингу новог филма, носталгија, стари другари из полиције и Марфијев поменути осмијех од милион долара, уз све мане и пропусте и даље раде свој посао сасвим солидно.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.