РЕЦЕНЗИЈА “Пистол” (2022): Бучно, кратко и импресивно VIDEO
У складу са репутацијом својих јунака, телевизијска мини-серија “Пистол”, посвећена успону и паду легендарног панк бенда “Секс пистолс”, подигла је медијску прашину и контроверзу прије првог снимљеног кадра, али је крајњи резултат такође једнак импресивној музичкој оставштини брзометне каријере родоначелника панка.
Наиме, фронтмен и текстописац Џони Лајдон у старту је на нож дочекао идеју да се снима серија по књизи “Lonley Box: Tales from a Sex Pistol”, биографији гитаристе Стива Џонса, спорећи право на употребу музике, али је, срећом, изгубио на суду па су режисер Дени Бојл и сценариста Крејг Пирс, уз подршку остатка групе, успјели свој пројекат, рађен за стриминг сервис “Хулу”, да приведу крају.
И мора се признати да су аутори на импресиван начин пренијели животну причу гомиле британских губитника, који су под вођством бескрупулозног, али талентованог менаџера Малкома Мекларена у четири године запаљиве каријере успјели да продрмају свијет рок музике и поп културе из темеља, не падајући при томе у замку сладуњаве распродаје панк носталгије, нити радикалне деконструкције њиховог мита с друге стране.
Пирс је серију подијелио у шест епизода, које реконструишу причу од Џонсове крађе опреме након концерта Дејвида Боувија, преко склапања бенда од групе отпадника окупљених око Малкомовог бутика “Секс” и издавања првог албума “Never Mind the Bollocks, Here's The Sex Pistols”, до злосрећне америчке турнеје, разлаза групе и смрти Сида Вишоуса.
Овакав приступ је оставио празнину у самом развоју приче или грађењу интеракције међу ликовима, али, с друге стране, Бојл, познат као режисер атрактивног визуелног стила, снажно наслоњеног на поп оставштину, никад није претјерано марио за велике приче када има савршену прилику да гледаоце бомбардује запаљивом атмосфером, ликовима већим од живота и архетипски препознатљивом музиком.
Дефинитивно то најбоље функционише у моментима када је бенд на бини, посебно у хороричној трећој епизоди “Bodies”, која у финалу дјелује као ударац ноге у стомак гледаоца, отприлике онако како су “Пистолси” у своје вријеме дјеловали на остатак рок сцене. Међутим, интензитет не пада ни у моментима који прате стварна или фиктивна породична или емотивна искушења чланова групе, ношен прије свега Бојловом атрактивном режијом, жестоким темпом нарације, те сјајним доприносом младе глумачке екипе. Прецизније речено, Тоби Валас као Стив Џоунс, Луис Партриџ као Сид Вишоус, Сидни Чандлер као Криси Хајнд, Томас Сангстер као Мекларен и Талула Рајли као његова партнерка Вивијан Вествуд просто бриљирају пред камером. Остатак екипе не заостаје пуно за њима, али једноставно, имају мање мјеста у сценарију, који је сходно Џоунсовом углу приче више базиран на његовом животу него на Ротену или осталим члановима групе.
Оно што је штета, јесте што серија није имала неколико епизода више, јер је у посљедње двије епизоде примјетна одређена збрзаност у расплету и темпу, што је посебно наглашено након дужег увода у прве четири епизоде, али, у принципу, кога занима прецизност у причи о бенду, који је у рок музику вратио енергију и бунт, подигао своје чланове из уличне анонимности у вјечни мит и сагорио као звијезда падалица, остављајући траг који сија све до данас.
И шта год о томе мислио њихов лајави фронтмен Ротен, који је за четири деценије од симбола панк побуне стигао до трагикомичног конзервативца који јавно подржава краљицу Елизабету и пљује бивше колеге за вишак сентимента, ово је кратка, бучна и импресивна прича о великом рок бенду.
Оцјена: 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
