РЕЦЕНЗИЈА: “Pig” (2021): О свињама и људима
Тешко је објаснити, гледајући бриљантни и надахнути наступ Николаса Кејџа у филму “Pig”, режисера Мајкла Сарноског, шта се десило у глави човјека који је са лакоћом некад харао, како високобуџетним блокбастерима (“The Rock”, “Con Air”, “Face Off”), тако и оскаровским материјалом (“Leaving Las Vegas” и “Adaptation”), да посљедњих година заврши снимајући сулуде трећеразредне акцијаше попут “Jiu Jitsu” (2020) или “Prisioners Of Ghostland” (2021).
Да он и даље зна и да, што је још важније, може да одради свој дио задатка пред камером, јасно је већ након првих 20 минута ове врло мрачне драме. Без претјеривања, овај филм највећим дијелом почива управо на његовом маестралном тумачењу запуштеног и косматог усамљеника по имену Роб, који живи у дивљој шуми Орегона не дружећи се са било ким осим са својим љубимцем, свињом са којом скупља тартуфе и једном седмично их продаје амбициозном продавцу скупе хране Амиру (талентовани Алекс Вулф). Истина, не треба потцјењивати ни једнако одличан посао који је обавио талентовани Сарноски, овдје у двострукој улози режисера и косценаристе (са Ванесом Блок), тачније речено, он тако велемајсторски води свој филм од почетка до краја да је тешко повјеровати да му је ово први дугометражни пројекат на великом екрану. Спој глумца Кејџа, који након дуго времена стварно глуми, а не хистерично глумата незаинтересован за текст који изговара и режисера Сарноског, који попут неког филмског ветерана одмјерено и зналачки ради свој дио посла, савршено функционише с обје стране камере, претварајући “Pig” у један од најбољих, најљепших и најемотивнијих филмова године.
Можда заплет филма о чудаку, који живи далеко од цивилизације са свињом након чијег нестанка одлучи да се врати међу људе тражећи свог чудног љубимца по сваку цијену, дјелује као радња неког осветничког Б-акцијаша у маниру Кијануа Ривса или Лијама Нисона, али је умјесто тога ријеч о одличној драми која плијени на свим аспектима, од приче, преко режије до глуме и камере.
И колико год вам звучи чудно ова угрубо скицирана прича о бизарном емотивном односу човјека и свиње, она вас брзо увлачи у свој унутрашњи свијет и ритам приповиједања који режисер вјешто намеће публици. Од мирних, пасторалних визуелних кадрова и скоро опипљиве тишине у прелијепим шумама Орегона на почеку филма, преко нервознијих и ужурбанијих кадрова и агресивних звукова након Робовог повратка у урбано окружење Портланда, до катарзичног “кулинарског” финала, које можда нема експлозивне акције и насиља у стилу “John Wick” или “Taken” серијала, али су му посљедице далеко разорније на емотивно стање гледаоца.
И док пред публику пажљиво дозира тајанствену прошлост свог јунака кроз фрагменте, који постепено откривају његову успјешну прошлост славног и престижног кувара, Сарноски никад директно не открива узрок који га је отјерао у самоизгнанство и дружење са свињом, осим да је везан за губитак супруге Лори, што је судбина коју с њим дијеле и остали кључни ликови попут Амира и његовог моћног оца Даријуса (стандардно добри Адам Соркин). Ликови који дијеле губитке на њих реагују различито, стварајући основ за драму на филмском екрану. Роб жели само да нађе своју свињу и поново побјегне од свијета у тиху усамљеност, Амир тражи кривца у оцу, а Даријус покушава да настави живот потискујући осјећања, али испоставиће се да неки људи могу бити гори једни према другима од сваке свиње.
И наравно, ово није неки глупи филм о потрази за поменутим, иначе јако симпатичним свињчетом, већ за људскошћу у себи и мраку који ће вас на крају прогутати ако останете без ње. И ако неком то није случајно јасно, Сарноски у завршним кадровима то мајсторски поново подвлачи, кад Роб поново у исконској безбједности шуме слуша Лорино огољено извођење пјесме “Fire” великог Бруса Спрингстина, која је снимљена за албум који се, гле случаја, зове “Тама на ивици града”.
Оцјена 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
