РЕЦЕНЗИЈА “Олуја” (2022): Егзодус снимљен сузама и крвљу

Добра је ствар да се прво и свакако закашњело хватање (да напоменемо, без подршке Филмског центра Србије) с овако тешком тематиком, на крају завршило прилично добрим филмом, који иако има одређених пропуста и недоречености, ипак, на велики екран на упечатљив начин преноси интензитет и емоције болне трагедије страдалника у “Олуји”.

Мудро избјегавајући да од свог филма прави политичко-пропагандни памфлет или неумјерену глорификацију трагедије страдалника из редова властитог народа, талентовани Радуновић изабрао је да кроз комбинацију ратне драме, породичне драме и осветничког филма, направи кинематографски омаж обичним људима, ухваћеним у лудилу ратног страдања покренутог од стране политичара, чије одсуство из филма, можда и више говори од њиховог присуства.

Радуновић је сценаристички причу поставио кроз судбину два главна лика. Један је Илија (Јово Максић), обичан сеоски човјек, муж, отац и војник као и хиљаде његових сународника страдалих у “Олуји”, док је други Дане (Златан Видовић), бивши легионар и скоро па вестерн фигура неумољивог осветника, који тражи тијело свог брата близанца свештеника Бојана и крваву наплату дуга од његових убица. Преплићући судбину главних ликова са судбинама споредних јунака попут шверцера и профитера Браце (Давор Јањић) или Илијиног саборца Стевана (Љубиша Милишић), он је добио у финалној верзији комплексну галерију ликова и тешко разумљив заплет за филм у трајању од 156 минута. Колико је то била посљедица његове намјере да заплет постави у том максималистичком облику, а колико је то посљедица вишка материјала снимљеног за серију и немогућности монтаже да то спакује у нормалан филмски формат, тешко је процијенити, али јасно је да је то оставило траг на ритам и хронологију снимљеног материјала.

С друге стране, Радуновић се далеко боље показао у режисерском дијелу посла, посебно у жанровским сегментима филма, попут акционих дијелова, гдје сјајно држи темпо, аутентично дочарава адреналинско лудило борбе или емоционални слом људи истргнутих преко ноћи из сопственог дома и послатих на пут без правог повратка. Помно водећи рачуна о ситним, али никако неважним детаљима попут језика, оружја или изгледа својих ликова он је неоспорно добио на аутентичности слике, остављајући врсном глумачком ансамблу да извуче максимум емоција из својих карактера и поправи пропусте у њиховој интеракцији с другим сегментима филма.

Ова ризична тактика, ношена глумачким талентом и харизмом Јове Максића, Златана Видовића и покојног Давора Јањића, али и већим дијелом остатка глумачке поставке, показала се у једном дијелу филма добитном комбинацијом, посебно у кључним сценама трагедије избјегличких колона или ратних борби у гудурама Динаре, али у неким мирнијим и драмским моментима приче, прије свега у дугом епилогу филма, није успјела покрити занатске грешке у сценаристичком дијелу посла.

Због тога филм прави пропусте на нивоу увјерљивости (тешко је повјеровати да рецимо Илија не би контактирао породицу супруге у потрази за њом и сином или да Данетова мајка не би препознала синове) и губи на динамици, након серије крвавих трагедија током првих дана августа 1995. године, које публику емоционално смрве сузама и крвљу, а потом је оставе тако потресену у мирнијем драмском расплету преживјелих јунака, чекајући предуго завршну катарзу, неопходну за овакав филм.

Ипак, без обзира на сценаристичке пропусте или вишак режисерске жеље да искористи што више снимљеног материјала за завршну верзију филма, Радуновић се као двоструки аутор показао достојан импресивног задатка, који је преузео на своја плећа у свом дугометражном филмском дебију. Његова “Олуја”, можда боље функционише као ратни или акциони филм него епска драма, али је своју причу о егзодусу крајишких Срба испричала аутентичном филмском сликом, маестралном глумом и увјерљивим емоцијама, због чега њен аутор може поносно погледати у очи публици, али и страдалницима стварне “Олује”.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.