РЕЦЕНЗИЈА “Недеља” (2024): Митови и легенде Дорћола

Прије свега, да не смије да прави копију “Томе”, с којим ће бити неминовно поређен, да не смије дозволити да му филм изгледа као продужени пилот за телевизијску серију и да дефинитивно не смије дозволити да тумач главне улоге покуша да имитира покојног пјевача, већ да свој филм мора поставити у аутентичном глумачком ритму.

Први проблем је избјегнут тако што је Бошковић разрадио основни наратив тако да више дугује, рецимо, филму “Ход по ивици” Џејмса Магнолда, Скорсезеовим “Добрим момцима” или серији “Сиви дом” Гордана Михића и Дарка Бајића, него Бјелогрлићевој романтизованој верзији живота Томе Здравковића. Потом је уз режисерску помоћ талентованог Немање Ћеранића (Лихвар, Кљун) и асистенцију Милоша Радуновића (Олуја) претворио сценаристички предложак у компактну филмску цјелину, која у својих 125 минута вјешто комбинује жанровске мотиве кримића, драме, музичког филма и комедије уз емотиван почетак, забавну средину и драматичан крај, остављајући долазећој серији да прича сопствену причу.

Трећи, можда и најважнији, проблем је избјегао ангажовањем натуршчика Хусеина Алијевића Хусе, умјесто професионалног глумца, који је своје познанство и пријатељство са Џејом искористио да у правом омјеру уђе у лик, без јефтиног копирања, али ипак га чинећи довољно увјерљивим, како због физичке сличности, тако и због његовог властитог искуства професионалног музичара.

У крајњем скору “Недеља” је вјешто ухватила аутентични филмски ритам, који без већих проблема хвата пулс публике, преферирајући мрачније дијелове биографије у животу покојног музичара, по фордовском лајтмотиву да, када мит постане већи од човјека, бави се митом. И потпуно је логично да из угла натуралистичког кримића посматрате живот човјека који је као дијете одбачен од властите породице проводећи живот између улице и поправног дома, а који је на крају успио захваљујући таленту, шарму и срећи да постане музичка звијезда, а не ситни криминалац.

Избјегавајући, уз помоћ добро дозираног хумора као препознатљивог обиљежја Џејове јавне појаве, да склизну у јефтину патетику каква се очекује од материјала базираног на принципу “од улице до звијезда”, Ћеранић и Бошковић су вјешто балансирали између опорог реализма и трилерске фикције, градећи корак по корак животни успон клинца, који каријеру почиње шибицарећи по Дорћолу у друштву жестоких момака тог времена, укључујући и сопственог брата Ису Леру Џамбу (Марко Јанкетић), једног од трагичних антијунака филма “Видимо се у читуљи”, да би постао иконична појава домаће естрадне сцене, симпатичан чак и онима који нису наклоњени његовој музици.

Постављајући ансамбл без великих звијезда, али редом одличних глумаца, режисер Ћеранић је извукао максимум из ове поставке, гдје нико од професионалаца није засјенио Хусу у централној роли, већ су дискретно надопуњавали његов лик који, како филм одмиче, добија централно мјесто, иако су ништа мање запажене улоге остварили Милица Јаневски као Марина Туцаковић, Златан Видовић као њен супруг Александар Радуловић Фута, те посебно надахнути Јанкетић, који бриљира у улози Џејевог рођака Џамбе, другог и много мрачнијег лица Џејеве потенцијалне судбине.

Мудро завршавајући филм у моменту кад се Џеј концертом на “Ташу” пробија на естраду као велико име, аутори нису дозволили да им прича потоне у естрадну жабокречину, већ да буде оно што “Недеља” суштински јесте - квалитетна драмска прича о два брата аутсајдера, у којој један бира живот и музику, завршавајући као пјевачка звијезда, а други, бирајући криминал и насиље, на крају завршава закопан у бетону. Можда је то поједностављена, па чак и уљепшана верзија стварности, али кога је брига за то, “Недеља” није документарац, већ само једна занимљива кинематографска прича са упечатљивим ликовима која је уз помоћ талента и труда комплетне ауторске екипе, од сценаристе преко режисера до монтажера и композитора, претворена у узбудљив филм, више него вриједан гледања.

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.