РЕЦЕНЗИЈА “Најамник” (2022): Много извођача за лош посао
Филм шведског режисера на привременом раду у Америци Тарика Салеха под називом “Најамник” у 103 минута трајања открива кључне проблеме модерне америчке кинематографије.
Очајнички мањак аутентичних сценаристичких идеја покушава се надокнадити спектакуларном продукцијом, великим глумачким именима и увозом свјежег ауторског меса из иностранства како би се одржала потражња стриминг сервиса за новим производима.
Ипак, крајњи резултат се своди на безличне и рутинерске производе, који блиставим форматом не могу сакрити шупљину сопственог садржаја, али у сваком случају раде посао и попуњавају стриминг понуду.
Сценарио Џеја Пи Дејвиса, који игра по линији техно-трилера у стилу Тома Кленсија, што значи акција плус завјера или наглашен патриотски набој и прљави послови у име државе, након спорог увода креће обећавајуће, да би се у финишу распао по шавовима, што је уједно и главни проблем филма.
Прича прати нечасно отпушеног водника америчке војске Џејмса Харпера (Крис Пајн) који прихвата позив бившег саборца Мајкла (Бен Еванс) да ради за приватну војну компанију харизматичног ветерана Растија (Кифер Сатерленд) да би тако прехранио породицу и потиснуо сјећања и трауме на оца, који је као и он сам одбачени ветеран, који је издао дјецу и супругу изабравши бјекство умјесто породице. Први посао, отмица сиријског биолога који наводно ради за терористе, претвара се у катастрофу за четворочлану екипу, а повријеђени Џејмс брзо открива да је жртва намјештене игре и да је постао нежељен свједок за прљави посао сопственог шефа.
Сам заплет свакако није претендовао да буде нешто спектакуларно ново за жанр, али проблем је што је и он превише конфузан, неувјерљив и недосљедан чак и за рутинско занатско извођење радова. Предугачак увод, пун општих мјеста и породично-патриотске патетике (држава - црква - породица), увјерљив средњи акциони дио на трагу огољене акције у стилу “Џејсон Борн” филмова, те конфузан и траљав расплет уз нову дозу породично-патриотске патетике како би се нагласила исфорсирана драмска подлога нису материјал који би чак и неки искуснији режисер од Салеха успио претворити у добар филм. Солидна акција, талентована глумачка екипа и пристојан визуелни изглед нису довољни да изведу филм из жанровског просјека промашене приче.
Нимало случајно, главну ролу тумачи Крис Пајн, који је сличан задатак обављао глумећи Кленсијевог хероја Џека Рајана и који има солидну репутацију у акционим спектаклима (“Стар Трек”, “Чудесна жена”), али ни он нити његови сасвим солидни партнери Еванс и Сатерленд не могу спасти причу пуну шупљих мјеста и неувјерљивих емоција. Посебно када се сјетимо колико је исти тандем Пајн - Еванс боље функционисао када је заједно наступио у ремек-дјелу “По цијену живота” талентованог режисера и сценаристе Тејлора Шеридана.
Осим изузетног недостатка амбиције режисера и мањка талента сценаристе, нема ничег експлицитно погрешног или страшног у вези са филмом, који је постављен са превише погрешних извођача да би успио направити квалитетан посао. Он се превише често механички креће кроз жанровски оквир акционог трилера прављеног за публику, којој недостају дани када су акциони филмови снимани о америчким (анти)херојима умјесто о суперхеројима.
Искрено, сам жанр акционог трилера и његова публика заслужују боље од оног што нуди тандем Дејвис и Салех у својој причи о прљавим пословима парамилитарних фирми и пропалим сновима разочараних идеалиста.
Оцјена 2
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
