РЕЦЕНЗИЈА “Мртви за долар”(2022): Пуцањ у празно

Овај 80-годишњи холивудски ветеран, награђен ове године у Венецији наградом за животно дјело, током каријере, је мање или више обртао вестерн мотиве кроз већину својих филмова, како директно (“Јахачи на дуге стазе”, “Џеронимо”, “Дивљи Бил”), тако и индиректно (“Ратници подземља”, “Јужњачка утјеха”, “Тексашки граничар”, “48 сати”, Ватрене улице”), створивши импресивни низ ремек-дјела, тако да су очекивања била једнако велика. Ипак, очекивања су једно, а резултати су, у овом случају конкретно прилично разочаравајући у сваком смислу.

Замишљен као омаж легендарном мајстору вестерна Баду Ботичеру, филм је из модерне визуре покушао елементе жанровског Б-филма трансформисати у еру стриминга, али се спотакао скоро на свим кључним елементима кинематографског рукописа, од сценарија преко режије до глуме. Предвидљив и непотребно закомпликован Хилов сценарио о ловцу на главе Максу Борланду (Кристоф Волц), који тражи Рејчел Кид (Ракел Броснан), наводно киднаповану супругу богатог трговца Мартина Кида (Хемиш Линклејтер) и њеног отмичара Елајџу Џонса (Брендон Скот), дезертера из војске у беспућу Мексика, док му се пут преплиће са одметником Џоом Крибенсом (Вилијем Дефо), којег је једном ухапсио и суровим мексичким велепосједником Тибериом Варгасом (Бендџамин Брет), можда је обогаћен трендовским детаљима воук културе (црни војник и отмичар, снажна и независна жена), али то му није претјерано помогло. Тачније, исфорсирано прилагођавање модерним трендовима само је додатно истакло немаштовитост и осредњост приче, коју ни Хилово режисерско искуство није успјела подићи на виши ниво.

Од човјека који носи заслуге за неке од најљепших и најпознатијих кадрова модерног филма овдје само на кашичицу добијамо понеки бљесак надахнућа, док остатак филма његова камера потпуно незаинтересовано прати, једнако незаинтресоване глумце. У жанру који се суштински ослања на јаке карактере и убједљиву атмосферу, имати глумачку поставку без хемије и визуелни изглед трећеразередног стриминг остварења, аутоматски значи сигурну пропаст, без обзира на величину имена ангажованих имена.

Наравно било би претенциозно рећи да су Волц или Дафо лоши глумци, али овдје дјелује као да су на сету били само због Хилове репутације, док равнодушно изговарају неубједљиве реплике, чекајући финални обрачун и одјавну шпицу, док остатак екипе није ни близу њихове рутине. Како је уводна експозиција развучена преко сваке мјере и то се постепено претвара у предугу агонију ишчекивања па када напокон дође финални обрачун, за њега не показују превелик интерес ни његови актери, нити публика испред екрана, што је донекле разумљиво, јер он у великој мјери, визуелно изгледа као аматерска реконструкција обрачуна са Дивљег запада, а не као холивудски вестерн режисера, који се прославио визуелним валцерима насиља и једноставним, али ефектним причама о грубим ликовима неприлагођених антихероја.

Тешко је и поред добре воље овдје дати позитивне оцјене, осим за чињеницу да је Хил поново у режисерској столици и да је сваки вестерн снимљен данас, сам по себи, вриједан оцјене више. Што је, ипак, само довољно за натегнуту двојку, недостојну Хилове велике репутације, једнако, као и поменутих великих очекивања публике.

Оцјена 2

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.