РЕЦЕНЗИЈА “Моћ пса” (2021): Лијепа, велика празнина
Вијест да је новозеландска режисерка Џејн Кемпион на Венецијанском фестивалу освојила “Сребреног лава” за режију вестерна “Моћ пса”, представљала је изненађење за многе. Наравно, не због награде, јер је њен опус, углавном изграђен на артхаус филмовима као створеним за укус фестивалских жирија, тако да је ово признање потпуно логичан слијед, већ чињеница да је снимила вестерн.
Ипак, у директном сусрету са њеним филмом, брзо постаје јасно да то још једна породична драма проткана елементима психолошког трилера, која досљедно прати остатак њене филмографије, само што је овај пут обучена у вестерн рухо, које нема превише додирних тачака са класичним жанровским обрасцима.
Џорџ (Џеси Племонс) и Фил (Бенедикт Камбербач) су два брата која на сумраку ере дивљег запада у Монтани 1925 године воде џиновски ранч уљуљкани у свакодневну рутину каубојског живота. Старији брат бави се бизнисом, миран је и осјећајан тип несклон акцији, док је млади Фил, чистокрвни западњак, грубе нарави и суровог понашања, митски прототип мушкарца са запада. Када у њихов живот уђе удовица Роуз (Кирстен Дунст), коју Џорџ жени и доводи на ранч, заједно са њеним њежним исфеминизираним сином Питером (Коди Смит-Мекфи), поставља се сценаристичка позорница за још једну спорогорућу психолошку драму о дисфункционалним породицама, у већ класичном и препознатљивом стилу Џејн Кемпион.
Мање или више то у практичном смислу значи филм режиран у крајње спором темпу уз визуелно перфектну фотографију, док тензију елегантно подижу глумачке бравуре и музички скор, што увијек даје епски замах њеним у суштини камерним породичним драмама.
Од свог стила она није одступила ни овдје, јер док камера клизи кроз монументалне и нестварно лијепе пејзаже Монтане оживљавајући посљедње дане ере каубоја, композитор и гитариста састава “Радиохеад”, Џон Гринвуд маестрално попуњава музиком величанствену слику пред нашим очима. Камбербач, потпуно очекивано бриљира као мачомен Фил својом злокобном и огорченом појавом, док му Плуменс, Дунстова и посебно млади Смит-Мекфи више него достојно парирају.
Проблем је само што ова се виртуозна глума и прелијепа фотографија растежу преко свих граница на 126 минута, безуспјешно покушавајући да, из не превише оригиналне сценаристичке потке о слому класичне мужевности, хомосексуалним наговјештајима и мрачним породичним тајнама, извуче далеко више од оног што она може реално понудити. Посебно, кад се са њом нађете у коштац у биоскопу, далеко од фестивалских сала, тада постаје јасно да гледамо велику и занатски вјешто реализовану конструкцију, који плијени сликом, глумом и музиком, али не успијева сакрити предвидљивост сценаристичке поставке и недоречених односа главних карактера.
Тачније, добијамо филмски еквивалент сурове природе Монтане, у којој људи све вријеме дјелују као изгубљени, тако и добар дио ликова код Кемпион, дјелује као да је залутао у погрешан филм. Истина лијеп, са својом вестерн иконографијом, али претјерано угушен конфузном атмосфером психолошке драме о разорним посљедицама породичних тајни, који да буде горе, тече јако споро и предуго, одзвањајући својом ренесансном празнином.
Оцјена 2
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
