РЕЦЕНЗИЈА "Министарство неџентлменског ратовања" (2024): Слобода или забава
Након серије од три филма "Човјек гњева" (2021), "Операција срећа" (2023) и "Савезник" (2023), који су личили на свашта, осим на нешто што је потписао Гај Ричи, култни британски режисер, ако је судити по серији "Господа" и филму "Министарство неџентлменског ратовања" ове године се полако вратио свом препознатљивом ауторском рукопису и доброј режисерској форми.
Истина, крајњи резултат филма "Министарство..."(The Ministry Of Ungentlemanly Warfare), није толико убједљив као поменута телевизијска серија "Господа", али лијепо је видјети да се Ричи забавља у свом стилу правећи ратни спектакл на тему Другог свјетског рата, рађен по адаптацији књиге Демјена Луиса "Черчилови тајни ратници: Експлозивна истинита прича о десперадосима специјалних снага".
Већ од уводних кадрова у којима група сумњивих типова на рибарском бродићу глумећи шведске рибаре у околини Азурских острва, сурово побије посаду њемачког патролног брода, постаје јасно да ова прича без, на уводне натписе "рађено по истинитој причи", нема превише везе са стварним историјским догађајима, већ да Ричи прави своју верзију Другог свјетског рата, крајње стилизовану у маниру Тарантинових "Проклетника" или шпагети вестерна.
Након поменутог крвавог пролога, флешбек нас враћа на почетак приче у којој Черчил након пораза у Француској покушава наставити рат са Хитлером, док му њемачки бомбардери висе над главом, а подморнице потапају залихе широм Атлантика, док деморалисане британске институције предлажу мир. Шеф тајних операција М (Кари Елвс) и његов помоћник Јан Флеминг (јесте, тај Јан Флеминг у тумачењу Фредија Фокса), нуде му излаз у виду групе тајних агената, који би требало да униште транспортни брод и тајну базу за снабдијевање подморница на шпанској обали западне Африке. Проблем јесте то што би тајна операција могла изазвати сукоб са савезницима и коштати Черчила функције коју врши па је ова специјална екипа, скупљена "с коца и конопца" под вођством мајора Гус Марша Филипса (Хенри Кавил) препуштена самој себи, а што је испоставиће се за њих крајње природно стање.
Прича коју је писао сценаристички тим Ерик Џонсон, Пол Томази и Ерон Амаши и Гај Ричи, истина болује од вишка општих мјеста у разради, посебно у другом дијелу филма, када се форсирају помало "натегнута" рјешења, али Ричи, потпомогнут продуцентском моћи Џерија Брукхајмера, зна да је у овој врсти филма кључна режисерска енергија и глумачки шарм, што обилато користи да филм држи изнад рутинског просјека синопсиса.
И то се јасно види од поменутог уводног кадра до спектакуларног финалног обрачуна, јер филм пршти од жестоке акције и експлозија, вјештачка крв се просипа у хектолитрима, глумачка екипа увјерљиво и постојано износи кул атмосферу уз доста специфичног хумора и шарма у британском стилу, док се Ричи забавља у стилу дјечака који се игра рата. Можда филму на моменте недостаје сирове акционе фокусираности, попут оне коју је имао фински "Сису" или откаченог историјског ревизионизма поменутих "Проклетника рата", али зато Ричијеви отпадници с лакоћом возе на стилизованом високооктанском акционом ритму и глумачком шарму Хенрија Кавила, Елизе Гонзалез, Алана Ричсона, Тилија Швајнгера и остатка екипе који своје ликове носе са кинетичком енергијом јунака цртаних филмова Чака Џонса.
У крајњем скору Ричијев филм је откачена ратна прича, у којој се истина и фикција стављају у експлозивну комбинацију, која можда нема много везе са историјским чињеница, али његови јунаци свакако знају да у дилеми слобода или забава нема побједника, већ се узима и једно и друго па кад се већ носи глава у торби лакше је уз добро пиће, скупе цигаре, лијепе жене, одличну музику, пуцњаву и експлозив.
Оцјена 4
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
