РЕЦЕНЗИЈА “Метал Лордс “ (2022): Много буке ни око чега
Двојица љубитеља хеви метала и младе филмаџије на почетку каријере по имену Ди Би Вајс и Питер Солет прије двадесетак година писали су сценарио о двојици другара који су основали метал бенд како би побиједили на школском такмичењу “Битка бендова” и доказали свим спортистима и осталим кул ликовима у средњој школи да нису безвезни штребери.
Наравно, нико у Холивуду није био претјерано заинтересован да им продуцира ову тинејџерску музичку фантазију, која је завршила у бескрајном лагеру одбачених сценарија. Ипак, коју деценију касније Вајс је велика фаца у свијету телевизије и стриминга са репутацијом косценаристе “Игре престола”, једне од најкомерцијалнијих серија свих времена, што значи да може бирати шта ће радити и да ће многи радо финансирати његове идеје.
И гле чуда, моћни “Нетфликс” стао је иза пројекта и пред публику је стигао филм “Метал Лордс”, прича о два другара, Кевину (Џајден Мартел) и Хантеру (Адријан Гринсмит) који праве хеви метал бенд кујући своје пријатељство уз помоћ тешких ритмова, још тежих рифова и малу помоћ Сотоне, како доликује правим фановима хеви звука.
Све функционише сјајно док се, наравно, не упетља дјевојка, а она је Енглескиња по имену Емили (Изис Хејнсворт) која свира чело, а требало би да свира бас, има склоност ка нападима псовања када не пије прописане лијекове, али прилично је шармантна и фатална за Кевина. Он се у њу заљубљује до ушију доводећи у питање функционисање бенда и однос двојице до тада нераздвојних другара.
Прилично је предвидљиво и јасно како ће тећи даљи расплет и остатак филма, јер је сценарио генерички и предвидљиво написан, да након првих 15 минута знате куда воде сви ти рифови “Металике”, “Антракса”, “Ајрон мејдена” и осталих хероја жанра. Можете слободно пустити мозак на пашу и уживати у тешкометалним ударима, прекиданим моментима средњошколске мелодраме и тинејџерске комедије. Наравно, ако сте љубитељ ове врсте музике. Испостави ли се да нисте, тада већ имате озбиљан проблем, јер гледате лошу мелодраму и просјечну комедију са вишком музике, којој нисте претјерано склони.
Просто речено, гдје су Вајс и Солет мотивисани својом ватреном фановском метал љубављу, њихов филм функционише без проблема. Пробе, свирке, жанровски обрачуни (хеви против поп звука) су очекивано бољи дио филма, док су мелодрамски и хумористички моменти одрађени механички и незаинтересовано, само да се попуне тренуци између два нова музичка момента у хеви стилу како би се стигло до очекиваног фановског тријумфа.
Нажалост, немају претјерано велику помоћ од стране својих младих глумаца, посебно мушког тандема Мартел и Гринсмит који, без обзира на евидентан труд, не успијевају искочити из рутинског уласка у кожу и мајице обожавалаца хеви метала, док је њихова млада колегиница Хејнсворт далеко боље изнијела лик “фаталне” рок дјевојке, али њен потенцијал једноставно није довољно искоришћен.
Очекивано соундтрак, који је скројио музички супервизор, славни гитариста Том Морело, представља школски уџбеник хеви метала, од икона жанра “Блек сабат” до модерних хероја попут бенда “Опет”, али имати доста метал бендова у филму који се зове “Метал Лордс” такође се рутински уклапа у комплетно генерички тон цијелог пројекта.
Укратко, вољети хеви метал сасвим је оправдано осјећање, имати довољно утицаја и моћи да снимите филм о томе такође је донекле разумљиво, али та два фактора нису довољна да направите добар филм о љубитељима овог музичког жанра. Потребно је имати квалитетан сценарио, занимљив заплет и увјерљиве ликове, те глумце способне да изнесу очекивања аутора.
Када то имате само на моменте, добијете нешто слично овом “Нетфликсовом” филму, много буке ни око чега, спаковано у 93 минута нечије тинејџерске фантазије на тему омиљеног музичког жанра.
Оцјена 2
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
