РЕЦЕНЗИЈА “Кућа змаја”(2022): Исковано у крви и ватри

Испоставило се, на сву срећу, да је главни сценариста Рајан Кондал, појачан писцем Џорџом Мартином (дјела која су послужила као материјал за екранизацију серија), више него дорастао, на први поглед немогућем задатку. Прецизније речено, успјели су у првој сезони “Куће змаја” да направе двије кључне ствари, да напишу одличан сценарио и да направе квалитетан одмак од матичног серијала.

За разлику од “Игре престола”, која је била епска фантазија о борби добра и зла проткана елементима политичког трилера, натуралистичких приказа насиља и секса и породичне драме, “Кућа змаја” је мудро изабрала да се држи поставке Мартинове књиге “Ватра и крв”, псеудоисторијског дјела о успону и паду династије Тарагарјен, која је политичка драма владарске породице, проткана елементима фантастике, а насиље и секс, када је у питању Мартин, као што је познато, подразумијевају се.

Постављајући кључне јунаке у позицију епске трагедије, са далеким коријенима у грчкој драми и Шекспировом опусу, Кондал и Мартин су добили идеалну почетну позицију за развој монументалне приче и стварање грандиозне атмосфере, која само у првој сезони прави временске скокове пратећи радњу у хронологији од двадесетак година, што је више него храбар и ризичан чин за серијску продукцију.

Покренувши причу из перспективе краља Висериса Таргарјена, човјека који је одлуком племства засјео на престо умјесто рођаке Ренисе, коју је само чињеница да је жена коштала Гвозденог престола, створен је лик достојан краља Лира. Трагичне и комплексне фигуре владара, који из племенитих мотива црта пут у пропаст своје породице, добар човјек и слаб краљ, вођен судбинским породичних предсказањем о “Пјесми леда и ватре”, а лишен мушког насљедника, он именује кћерку Ренису за насљедницу умјесто свог импулсивног и амбициозног брата Демона.

Улазак у други брак са краљицом Алисент, кћерком његове десне руке лорда Ота Хајтауера, мотивисано политичким разлозима уз рађање мушких насљедника, довешће до ситуације, у којој двије гране његове породице желе круну и престо, што доводи до крвопролића. Ипак, ауторски тандем вјешто избјегава замку копирања “Игре”, остављајући Висериса у позадини приче, док се фокус усмјерава на двије женске фигуре Ренису и Алисент, двије најбоље пријатељице, које постају краљице, мајке и супарнице, вјерно слиједећи у пракси Мартинов чувени одговор како успијева писати јаке женске ликове, а који гласи “одувијек сам сматрао да су и жене људи”.

И жене у “Кући змаја” јесу људи, али живе у патријархалном свијету сурових и богатих мушкараца, што је била идеална позиција да добијемо модерну “воук” причу проткану активистичким феминизмом, да Кондал и Мартин нису мајстори свог заната, који знају да јефтином популизму нема мјеста у епској фантастици. Његове жене можда трпе ударце супротног пола, али нема ту мјеста сажаљењу и агенди, оне се боре боље од мушкараца, не бирајући средства: сексуалношћу, крвљу, дјецом, сплеткама и ватром, јер побједа једне значи смрт за потомство друге.

Можда би то био неубједљив предложак да није маестралне глумачке екипе која, уз помоћ динамичног режисерског темпа и визуелне атрактивности кинематографског дијела посла, извлачи максимум из сваког карактера, без обзира на величину и улогу у саги о Таргарјенима. Начин на који Педи Консидајн носи ролу “Зиме једног змаја”, физички и ментално се распадајући пред оком камере или како Мат Смит као Демон Таргарјен ствара комплексну личност “другог брата”, свјесног своје краљевске вриједности, али не и немогућности да је оствари, једноставно, изазива дивљење. Ништа мање упечатљиво, четири глумице Емили Кари/Оливија Кук и Мили Алкок/Ема се Арси, изводе своју трансформацију од невиних дјева до одраслих жена које држе судбину краљевства у својим  и рукама своје дјеце.

Наравно, како се расплет одмиче према трагичним догађајима, који ће довести до “Плеса змајева”, расте и приповједачки темпо, како неизвјесности приче, тако и адреналинских акционих момената, манифестованих прије свега наглашенијом појавом змајева у завршним епизодама, диктирајући један нови ниво перцепције гледаоца и слике на екрану.

Јунаци “Куће змаја” су већи од свог живота, судбине и телевизије као медија, вођени митским статусом полубожанске крви Таргарјена и ватром чудесних звијери које су их довеле на власт, они диктирају причу која не да парира величини “Игре престола”, већ маестрално поставља позорницу за нове сезоне, у којима ће је надмашити док изговорите “Дракарис”.

ОЦЈЕНА: 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.