РЕЦЕНЗИЈА “Кућа змаја”: Црни или зелени, људи су опасни

Једнако тако, гледајући свих осам епизода друге сезоне постаје јасно да су Џорџ Р.Р. Мартин и сценариста Рајан Кондал, чврсто одлучили да њихова серија не буде копија “Игре престола”, већ аутентична прича, која са матичном серијом можда дијели исти митолошки универзум, али срећом не и начин приповиједања. За разлику од “Игре”, која се од одличне серије претворила у поп културни феномен, а потом се под притиском успјеха катастрофално распала по ауторским шавовима, “Кућа змаја” иде у потпуно другом смјеру. Избјегавајући упадање у замку јефтиног шокирања публике сценама насиља и змајева, уз бесмислене “твистове”, без смисленог упоришта у наративној логици, Конадал и Марин постепено, корак по корак граде развој приче, са ослонцем на снажне карактере и споротињајућу атмосферу надолазаће ратне катастрофе знане као “Плес змајева”, која ће заувијек промијенити свијет Ветсероса у сљедећих 200 година.

Наравно, змајева и даље има, уз неколико стварно епских момента, попут смрти Ренисе Таргарејн (Ив Бест) и Емондовог (Еван Мичел) напада на брата Егона (Том Глин Карни) или кроћења Вермитора, од стране копилади “змајевог сјемена”, али фокус је мудро усмјерен према људима уплетеним у двослојни контекст приче, један у вези са грађанским ратом “Црних” и “Зелених” Таргарјена и други у вези са много ширим контекстом приче о борби против мрачних планова Бијелих ходача за стварањем свијета вјечне зиме...

И мора се одати признање начину на који је сценаристички тим вјешто уплео оба контекста у један наративни заплет, који (уз понеку ситницу манифестовану прије свега мањком унутрашње логике и споредним заплетима и смарајућих “воук” момената) без проблема функционише од прве до посљедње епизоде.

Спор, али сигурно развијен заплет, прати једнако сигурна режија, која без проблема извлачи максимум, како из сцена спектакла, тако и оних са нагласком на статичније, драмске кадрове са више дијалога, мудро у први план стављајући допринос беспријекорне глумачке подјеле. Комплетан ансамбл, предвођен Емом Д’Арси, Оливијом Кук и Метом Смитом, бриљира пред камерама дајући додатну комплексност сопственим карактерима, уз нека више него пријатна изненађења попут сјајног наступа Фабијана Франкела као сер Кристона Кола или Сије Сабан као принцезе Хелен Таргарјен, у доста другачијем издању него у претходној сезони.

Избјегавање затрпавање публике сценама битака и убистава, по сваку цијену, можда је био ризичан потез ауторског тима, који је добар дио критике и публике дочекао на нож, стално тражећи још битака и крви, али на дуже стазе, ово је било право рјешење, које је напетост, емоције и међусобне односе унутар династије Таргарјен подигло на ниво вулканске експлозије, чија ће ерупција сигурно услиједити у сљедеће двије сезоне, када долази до крвавог расплета “Плеса змајева” и мрачног сазнања да змајеви јесу опасне звијери, али да су људи још опаснији, посебно они змајске крви.

Једноставно речено, свјесни чињенице да сваки вишак драматизације и потенцирање спектакла прерано унутар самог заплета серијала касније стиже на наплату, јер ће се конструкција хроничног подилажења публици ради доброг рејтинга, прије или касније обити о главу, као што смо то имали прилику да видимо у матичној франшизи или многим добрим серијама, које нису издржале притисак успјеха и (пре)великих очекивања публике, аутори “Куће змаја” одабрали су да причају своју, а не фановску причу.

Епска позорница на којој ће змајеви, “црни” и “зелени” заиграти ратну игру у првој сезони показала је тактичко постављање кључних фигура, у другој смо гледали бриљантно отварање обје стране, након чега почиње обрачун за трон и круну, који се, како нас историја људске цивилизације мудро, али узалудно учи, у случају побједе било које стран, увијек завршава трагедијом за све учеснике. А зима долази...

Оцјена 5

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.