РЕЦЕНЗИЈА “Копенхаген каубој” (2023): Миу у земљи неона VIDEO
Продукцијски повратак у родну Данску, култног режисера Николаса Виндинга Рефна, мини-серијом “Копенхаген каубој” (Нетфликс), мотивисан је, по његовим ријечима, бајкама Ханса Кристијана Андерсена, али у пракси то се претворило у неку врсту ноар саге о данском подземљу препуном криминалаца из трећег свијета и домаћих психопата вампирских карактеристика.
Први рад на матерњем језику након култне триологије “Дилер”, сада већ етаблираног свјетског режисера (“Бронсон”, “Уздизање Валахале”, “Возач”...) врви од његових препознатљивих ауторских образаца, али нажалост и ауторских мана, које прате његов рад у посљедње вријеме, дајући у крајњем збиру, занимљиво, атрактивно, узбудљиво, али и хаотично остварење.
Прича коју је Рефн креирао заједно са сценаристкињом Саром Изабелом Јонсен прати мистериозну дјевојку Миу (Анђела Бундаловић), коју породица албанских криминалаца доводи у своју базу у Данској као живи талисман која им треба да донесе срећу, али то се претвара у катастрофу у којој Миу прво доноси смрт својим господарима Розели (Драгана Милутиновић) и Андреу (Рамадани Хусеин), а потом креће у осветничку мисију у подземље Копенхагена сијући смрт у албанским, српским и кинеским бандама.
И оно што у првој епизоди дјелује као комбинација натуралистичког кримића и натприродног трилера постепено се претвара у креативно лудило у препознатљивом Рефновом стилу, који не полаже превише за визуелна или идејна правила приповиједања. Мноштво спорих кадрова и дијалога, стилизована камера, наглашено неонско освјетљење јаких боја, синтизајерска музика Клифа Мартинеза, збирка бизарних ликова и бруталне експлозије насиља гомилају се из епизоде у епизоду, док прича постаје луђа искачући из класичних наративних образаца.
Серија се претвара у неку врсту надреалног путовања кроз жанровске елементе бајке, акције, ноара, хорора и вестерна у чијем је центру Миу, која у плавој тренерци са грбом у виду запаљеног мача тихо, попут духа уништења, клизи кроз пејзаже ноћног Копенхагена и мистичних нордијских шума, пуних јарких слика и епских кадрова жестоког насиља, људских изнутрица, гладних свиња и борилачких обрачуна. Оно што је у првим епизодама имало какав, такав јасан наративни образац, како серија одмиче све више личи на импровизацију, током које је Рефн на лицу мјеста идеје претварао у сцене, остављајући камери, музици и глумцима да раде посао умјесто дефинисаног сценарија.
Истина, они свој дио задатка обављају више него импресивно, андрогена појава Анђеле Бундаловић савршено дочарава лик Миу, дјевојке која је ходајућа мистерија истовремено изазивајући страх и дивљење код криминалаца, док јој савршено парирају Златко Бурић, као српски адвокат/криминалац Мирослав или Андреас Јоргенсен, као психопата Никлас, али глумачка и визуелно-звучна надоградња не могу сакрити одсуство вишка идеја у заплету или режисерове незаинтресованости за њиховим одбацивањем, да би добио функционалнију и смисленију цјелину.
Колико год има фантастичних кадрова, колико год Мартинезова музика савршено боји визуелну позадину и колико год глумачких бравура гледамо у њених шест епизода, то не прикрива чињеницу да је Рефн све више несклон прилагођавању своје ауторске необузданости, чак и по цијену губитка комуникације са публиком. Тврдоглаво инсистирајући од филма “Само Бог прашта” и “Неонског демона” на побиједи форме над садржајем, уништавајући као аутор емоционалну аутентичност ради јалове оригиналности, у “Копенхаген каубоју”, на моменте као и у серији “Сувише стар да умре млад” (Амазон, 2019), демонстрира врхунско креативно мајсторство, да би потом склизнуо у рутински маниризам, доводећи себе без потребе на половичан резултат.
Оцјена 3
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
