РЕЦЕНЗИЈА “Континентал” (2022): Крваве седамдесете VIDEO
Славни режисер, сценариста и продуцент Роџер Короман, икона америчког Б-филма, рекао је давно да наставке не вриједи снимати, ако неће бити већи и крвавији од оригинала, а судећи по мини-серији “Континентал” (“The Continental: From The World Of John Wick”), спинофу серијала “Џон Вик”, сценариста Дерек Колстад и ауторска екипа су свјесни важности ријечи “великог учитеља”.
Приквел у трајању од три епизоде, базиран на Колстадовим идејама за универзум Џона Вика и детаљније разрађен од стране сценаристичке тројке Грег Колиџ, Кирк Вард и Шон Симонс, доноси причу о младости Винстона Скота, управника хотела “Континентал” (којег у филмовима глуми Јан Мекшејн), са радњом смјештеном у Њујорк 1977. направио је неколико креативних корака у у односу на матични серијал.
У режији Алберта Хјуза и Шарлот Брендсторм те помоћ Чеда Стахалског око акционих кореографија, добили смо већу и крвавију верзију матичног серијала, која у скоро четири сата доноси узбудљиву, напету и забавну причу о борби за владарски трон мистериозног хотела за плаћене убице. Заборавите ситком приче о “Веселим седамдесетим”, у овој верзији то су “Крваве седамдесте”, мрачне и прљаве, са улицама Њујорка преплављене смећем, сиротињом, зависницима и криминалцима са атмосфером поствијетнамске трауме у ваздуху. Но аутори “Континентала” не праве друштвено-анагажовану драму, већ акциони трилер са траговима естетике стрипа и Б-филма.
Суманути темпо наметнут у почетним кадровима прве епизоде, у којима Винстонов старији брат Френки Скот (Бред Робинсон) сије крваву путању кроз ходнике “Континентала”, крадући пресу за чувене новчиће мистериозне криминалне организације Великог стола од шефа хотела и њујоршког подземља, Кормака О' Конора (Мел Гибсон), без већих проблема одржава се до краја, док са екрана пршти акција, меци, узбуђење и крв.
Постављајући темељ са бриљантно написаним сценаријем, који не функционише само као повезница између двије акционе сцене, већ као крајње функционална прича о породици, суровости побједника и освети губитника, серији је само остало да искористи занатску вјештину својих режисера, кореографа и глумачке екипе да изгради монументалну акциону тврђаву, достојну не само матичног серијала, већ и осталих утицаја уграђених циглу по циглу у њене зидове.
Иако сваки други кадар серије представља омаж најбољим моментима биоскопске традиције од кунг-фу филмова, шпагети вестерна и крволиптајући акцијаша Џона Вуа преко жанра црне експлоатације, вијетнамског и осветничког филма до радова модерних умјетника попут Квентина Тарантина или Гарета Едвардса, то засипање цитатима не гуши основну причу и допуњује главне карактере, продубљујући кул појаве главних јунака. Тако хиперстилизована ноар атмосфера, пуна мрачних и прљавих улица, клаустрофобичних ходника, шкиљавих сијалица, ретро моде и старих аутомобила уз одговарајући диско-рок-фанк соундтрек, дјелује као природни полигон, кроз који се крећу ликови плаћених убица, покварених пандура, психотичних криминалаца, уличних пробисвијета и осталих ликова из свијета којем не придају обични грађани.
Посебна прича је бриљантна и храбра глумачка подјела, у којој је у Холивуду анатемизовани Мег Гибсон, након дуго времена добио улогу достојну репутације и талента, плијенећи у сваком кадру ликом психотичног ирског боса, опсједнутог паљевином, породицом, Богом и оданошћу. Ништа мање није упечатљив и остатак екипе од талентованог Колина Вудела, који свог Винстона износи како треба, са више шарма и мање бора и цинизма, преко Џесике Алајен и Хуберта Поинт де Жора, који глуме црне кунг-фу борце, брата и сестру Бартон, до сјајних Нунг Кејт као Јен Скот, Мише Бартон као нареднице Кади Силве или Марка Мусашија и Марине Мазепа, као језивог пара убица познатих као “Близанци”.
Не робујући нормама политичке коректности и расно родних подјела ова мјешовита екипа у три епизоде серије преиспитује мрачније лице америчког сна, држећи се старозавјетне девизе о освети око за око, евентуално руку. Чине то јасно, на трагу естетике стрипа и филмова који не претендују на “Оскаре”, већ за емоцију какву само мрак биоскопа може дати, али пошто је ера стриминга, ту је данас мали екран. И не вјерујете америчким критичарима, који у страху од Мела Гибсона и интернет бранилаца људских права не смију написати да је “Континентал” најузбудљивија акција на малом екрану још од “Банди Лондона”, већ лупетају о просјеку и површности. Да скратимо, једна од серија године, уз дужно поштовању Џону Вику.
Оцјена: 5
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
