РЕЦЕНЗИЈА “Кими”(2021): Дигитална параноја

Након старински сложеног ноар кримића “No Suden Movie” из претходне године сада се вратио модерним ишчитавањем трилерске параноје на трагу жанровских великана попут Хичкока (“Прозор у двориште”, “Вртоглавица”), Кополе (“Прислушкивање”) или Де Палме (“Пуцањ није брисан”), али обучено у дигитално рухо 21. вијека и компресовано у освјежавајућих 90 минута трајања.

Прича искусног сценаристе Дејвида Кипа, који је каријеру градио разапет између блокабстер продукција (“Парк из доба јуре”, “Немогућа мисија”) и напетих трилера (“Соба панике”, “Змијеске очи”), сложена је у крајње занимљив заплет, који у сваком сегменту од базичне поставке преко карактеризације и бритких дијалога до солидно катарзичног расплета, у искусним Содеберговим рукама функционише као крајње занимљива цјелина.

Анђела Чајлд (Зои Кравиц), компјутерски је стручњак који ради од куће за технолошки гигант “Амигдал”, који је управо на тржиште пласирао нови производ Кими, неку врсту дигиталног асистента или кућне вјештачке интелигенције. Анђела, прилично чудна и повучена особа, која болује од агрофобије и напада панике, прегледа њихове стриминг канале да би побољшала ефикасност новог дигиталног чуда пред масовни пласман, откривајући на једном снимку траг злочина. Вријеме је пандемије и изолације, људи ходају под маскама, параноја је свеприсутна и када Анђела пријави шефовима злочин, нико јој не вјерује на ријеч тражећи доказе, а да буде горе, она брзо схвата да неко из врха фирме покушава заташкати њено откриће.

Содерберг нас у првих 20 минута споро уводи у филм, мајсторски градећи портрет своје неуротичне хероине и њеног клаустрофобичног живота унутар зидова њеног стана, који је за Анђелу истовремено и уточиште и затвор, у којем се крије од спољног свијета и других људи, кљукајући се таблетама, опсесивно одржавајући хигијену и висећи на рачунару, уз повремене брзинске секс шеме и ћаскања са мајком и интернет познаницима, са којим комуницира искључиво путем телефона, мрежа и апликација. Након пријављивања чудног стриминг снимка, режисер брзину филма из прве, драмске пребацује у пету, трилерску брзину, којом се Анђелин одлазак у корпорацију, да би однијела доказе шефовима, претвара у грчевиту и напету борбу, како са сопственим психичким поремаћајем, тако и са екипом професионалних убица послатих да заташкају злочин.

У спољном свијету она је апсолутно незаштићена особа, која се сакрива иза маске и капуљаче, накљукана таблетама, али њен мозак грчевито функционише, брзо схватајући да је њена једина шанса за опстанак повратак на сигуран терен, тј. у сопствени стан, гдје је она господар терена. Поигравајући се камером, фотографијом и суманутом монтажом Содерберг маестрално гради параноичну атмосферу, у којој је сваки отворен простор, сваки телефонски импулс, сваки дигитални бајт и чип представљају смртоносну пријетњу за јунакињу.

Огромну помоћ има у виду своје главне глумице, јер Кравицова, у скоро непрепознатљивом хипстерском издању, скоро читав филм носи својим талентом и вјештином, уз неколико солидних доприноса, споредних ликова, који додатно потцртавају њен отпаднички начин живота од остатака човјечанства. Заједно то је више него довољно да добијемо узбудљив, забаван, интригантан и динамичан трилер лудачког темпа, који својим економичним трајањем од 90 минута додатно појачава утисак параноје и страха, стављајући нас с лакоћом у клаустрофобични, врли свијет модерне технологије и старог, доброг људског насиља.

Истина, помало конвенционално изведени акциони расплет у посљедњих петнаестак минута донекле квари комплетан утисак филма, посебно са неколико “деус ин мацхине” ускакања у сценарио (рецимо у виду изненадне појаве добронамјерног комшије Кевина, који на тренутак заставља убице), али то не може оспорити чињеницу да је Содерберг снимио један од бољих и занимљивијих филмова у актуелној години, што, када се узме у обзир његова импресивна филмографија, никако није ствар за игнорисање.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.