РЕЦЕНЗИЈА “Гризелда” (2024): А од куме кокаин или метак VIDEO

Наиме, креатори серије Ерик Њуман, Карло Бернард и Даг Миро, који су нам дали феноменални “Наркос”, удружени са новом креативном партнерком Ингрид Ескаједом и са Софијом Вергаром у главној роли, имали су креативно/моралну дилему, како прићи животу жене која је са улице као дјевојчица, проституцијом, криминалом и насиљем стигла до титуле некрунисане нарко-краљице Мајамија седамдесетих, сијући крвави траг лешева иза себе, укључујући и лешеве тројице мужева.

Тешко је глорификовати и гламуризовати особу такве репутације, али са друге стране опори натурализам  “Наркоса” одвео би серију у ауторски маниризам, оставивши потенцијал приче неиспуњеним. Нажалост, одлука коју су изабрали је сценаристички траљаво постављена мјешавина натуралистичке драме, стилизованог трилера  и гламуризоване биографије, која не успијева све жанровске нивое повезати у функционалну цјелину, без обзира на упечатљиве глумачке доприносе или успјеле режиране цртице из живота Бланкове.

Изабравши као основу радње њен долазак у САД када, након убиства другог мужа дилера Алберта, са троје дјеце и килограмом кокаина бјежи у Мајами спремна да почне каријеру у мушком послу са наркотицима. И овај дио приче у уводним епизодама, уз вјешту режију Адријана Баиза, најбоље функционише кроз експлозиван режисерски темпо, који сјајно комбинује сцене насиља и уличне бруталности нарко-тржишта са бљештавим сликама Мајамија из диско ере, увлачећи нас у свијет жене која је спремна на све, како би обезбиједила сигурност својој породици. Проблем настаје када се Гризелда, жена које се, како се у уводној шпици наводи бојао чак и Пабло Ескобар, насиљем и уличном лукавошћу попне на врх нарко-тржишта Мајамија, јер се поставка приче почиње губити у њеној карактеризацији и мотивима њених поступака. Ауторска екипа час је приказује као брижну мајку, час као рањиву жртву латиноамеричке мачо културе, потом је приказана као иконична хероина сиромашних кубанских избјеглица или протофеминистичка хероина, да би одједном постала преплашена и психотична жена, опсједнута паранојом и лудилом. Мањак досљедности аутора у самом портрету сопствене јунакиње, ипак, не може сакрити истину које се они плаше да прикажу од старта приче, а која гласи нема оправдања за особу која је била бескрупулозни криминалац опијен моћи, због које је спремна жртвовати мужеве, сараднике, пријатеље, која убија туђу дјецу и на крају крваву казну свог посла плаћа и животима тројице од четворице синова.

На страну мајсторство Баиза  у појединим сценама серије, које у великој мјери надилазе цјелину или врхунску глуму цијеле екипе на челу са Вергаровом, која није жалила труд да направи одмак од комичарских рола, секс бомби са лошим енглеским акцентом, проблем је у самој сценаристичкој поставци, која је бирајући између неколико приступа, на крају остала неодлучна, што је посебно видљиво у посљедњим епизодама које упечатљиво пате од мањка унутрашње логике и бројних пропуста и наративним линијама.

Када вам главни јунак остаје у сјени далеко боље сценаристичких постављених споредних ликова, попут полицијске детективке Џун Хокинс (Џулијана Ејден Мартинез), такође латино самохране мајке која је највише заслужна за хапшење Бланкове, Гризелдине десне руке харизматичног убице Ривија Мартин Родригез или Гризелдиног трећег мужа и тјелохранитеља Дарија (Алберто Гера), тада је јасно да нешто није урађено како треба.

Гризелда Бланко, жена која је имала злогласну славу у историји нарко-картела, уз преко 250 убистава на души и неко ко је показао пут Паблу Ескобару и мексичким картелима, на крају је завршила изрешетана на улици у 69. години живота. Екранизација њене приче, нажалост, држи пажњу само на моменте, иако је Гризелда као личност, која је ни од чега изградила империју крвљу, кокаином и новцем заслужила храбрију и  бескомпромиснију причу, без обзира, да ли ће она узнемирити осјетљивије душе на друштвеним мрежама.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.