РЕЦЕНЗИЈА “Грађански рат” (2024): Иди и снимај

Контроверзну причу о Америци, која тоне у хаос грађанског рата, реализовао је у сарадњи са култним студиом “А24”, који је за овај пројекат обезбиједио 50 милиона долара или највећи буџет у историји студија, уз јасно наглашене амбиције обје стране. Резултат је храбар, узбудљив и занимљив филм, који не мари превише за то да ли ће се допасти критици или публици, али је и те како вриједан гледања у биоскопу.

Позициониран једнако далеко од генерички акционих спектакла и херметичних артхаус ратних драма, ово је већ Гарланд у свом препознатљивом издању, провокативан режисер, мајстор стварања узнемирујуће мрачне атмосфере и вјешт креатор упечатљивих ликова, али једнако тако и аутор несклон прецизнијој разради приче и на моменте превише опуштене режије.

Дистопијски оквир Сједињених Америчких Држава поцијепаних у рату Федералне власти, оличене у неименованом предсједнику диктатору, против и неколико парамилитарних фракција (Савез Флориде, Западне снаге Калифорније и Тексаса...) Гарланд користи као оквир у којем ће покушати да прати судбину појединца, чији се свијет распада у сировом насиљу, без дубљег улажења у политички и друштвени ангажман дневнополитичког тренутка стварне Америке. И колико год га лијева либерална критика нападала због тога, он је ауторски у потпуности у праву, ово није прича о Трампу, демократама, десним популистима или блиској будућности САД, ово је прича о групи фоторепортера који иду у рат да га снимају и документују, тражећи опсесивно праву причу. Гарланда занима да прати своје јунаке изнутра кроз рат, који није конвенционални сукоб двије државе, већ рат који дивља без правила и јасних непријатеља, а који  се може десити у Кини, Русији, Бразилу, али и у САД, колико год то некоме звучало као дистопијска фантастика.

Његову дружину на путу од Њујорка до Вашингтона кроз ратну зону предводи цинична ветеранка фоторепортер Ли Смит (Кирстен Данст), а чине је њен колега, новинар Џоел (Вагнер Маура) и њен ментор Семи (Стивен Мекинли Хендерсон), ветеран “Њујорк тајмса”, те Џеси (Кејли Спини) неискусна, али амбициозна дјевојка која жели да постане ратна фоторепортерка као њена хероина Ли.

И већ првим кадровима путовања низ аутопут препун олупина, уз узнемирујуће звуке електро-рок бенда “Suicide” у позадини, те сусрет са првим браницима слободе, тешко наоружаним до зуба и лаким на обарачу, постаје јасно да им њихови панцири, шљемови и ознаке “Прес” неће бити од велике помоћи и да ово неће бити класична репортажа о ратној причи из неке заборављене земље трећег свијета. Данстова бриљира као ходајућа бомба од жене, која маском професионалца и цинизмом сакрива тешко напуклу психу, док њена пратња једнако бриљира, од уморних ветерана који покушавају ратом пробудити млађу, идеалистичку верзију себе до талентоване Спини, која крајње ефектно износи ролу почетнице која брзо учи да се добра ратна фотографија прави гажењем преко лешева, свеједно чијих.

И како се рат примиче Вашингтону, тако и Гарландов филм почиње откуцавати као темпирана бомба пред експлозију, музика и вртоглава камера и монтажа набијају тензију и брзо постаје јасно да овдје неће бити добрих побједника и злих поражених. Катарзична сцена покоља цивила и новинара, који немају довољно америчка имена, уз језив наступ Џесија Плимонса, као реднек психопате којем униформа и пушка, дају довољно права да спроводи свој закон и ред, уводи осакаћену дружину у финале њиховог пута. Гарланд је, очекивано, написао одличан сценарио у којем је грађански рат само алегорија за насиље, које чучи у сваком друштву чекајући прилику да експлодира кад се норме сруше. Штета је само што није јасније градио режисерски наратив и одржао висок темпо од почетка до импресивног краја у којем даје прилично предвидљив расплет судбине главне јунакиње, кварећи брзоплетим рјешењима утисак.

Ипак, и даље је његов филм мајсторска симфонија деструкције у којем он сликом, тоном и глумом увлачи публику директно у апокалиптичну ратну  зону, играјући се вјешто њеним нервима и емоцијама до крвавог финала, у којем се броје лешеви поражених и трофеји побједника. Наравно, уз добре снимке, ипак је 21. вијек.

Оцјена 4

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.